Noise Annoys (2): CRNO DETE

Sviraj! Sviraj! Sviraj! Sviraj!
Kako? Zašto? Gde? Kome?
Sviraj! Sviraj! Sviraj! Sviraj!
Kako? Zašto? Gde? Kome?

Zadovoljstvo
radiš nešto dobro
Zadovoljstvo
radiš nešto dobro

Sviraj! Sviraj! Sviraj! Sviraj!
Kako? Zašto? Gde? Kome?
Sviraj! Sviraj! Sviraj! Sviraj!
Kako? Zašto? Gde? Kome?

Ništa ne dobijaš
ništa ne gubiš
sada možeš
da sviraš kao bog

                                     - CRNO DETE, Sviraj

Artwork: Ana Vujović ( www.anavujovic.net )

 
Kao što sam pomenuo u prethodnom postu u ovoj sekciji, pokušaću da, kad mi vreme dozvoli, napišem koju o muzici koja me je na ovaj ili onaj način dotakla. Redosled događaja je hteo da i ovaj post bude o aktuelnom, ovdašnjem autoru, bendu i albumu, iako će se verovatno vremenom najverovatnije ispostaviti da će tekstova o aktuelnim autorima odavde biti ubedljivo najmanje na ovom blogu. Ne zato što nema dobre muzike danas i kod nas, ili zbog izostatka one vazda zazivane a uvek i u svakom slučaju diskutabilne scene o kojoj se svaki čas ponegde čuje ili pročita neki lament; svakako ne ni zbog kontinualno usrane situacije za nezavisne (pojam koji je kod nas danas jednako sporan kao i termin indie na globalnoj muzičkoj 'sceni') muzičare, ovde-onde još povremeno opisivane u tekstovima sumnjive dubine u smislu istraživanog uzorka - mislim da gore citirani tekst pesme savršeno sumira moja dugogodišnja shvatanja povezana sa ovim pitanjima. Ne očekujem previše 'domaćih' (još jedan za mene problematičan pojam) bendova i izdanja ovde prvenstveno zato što ima žalosno malo onih koji svoju muziku tretiraju kao umetnost, sposobnu da razgori iskru ionako prisutne želje za transformacijom kod pojedinca u publici, da kao iskustvo ostavi trag na čoveku; ustvari žalosno je malo domaćih autora koji svoju muziku uopšte tretiraju kao svoju. Najčešće izgubljeni u grčevima samosvesti, poziranja, oponašanja, egotripova koji ponekad idu do manija veličine, 'producentske' prepameti i vazda joj pridodane 'vickaste' ironije, a retko stidljivi na kompromise i još ređe čak i na male pare, srpski alternativni (ovde odustajem od dalje upotrebe navodnika koji i jesu i nisu) muzičari en masse uglavnom ne mogu ni da priđu potrebnoj iskrenosti, ozbiljnosti i poštenju neophodnim da se stvara - čak i popularna - muzika koja će izdržati sud vremena. To što među njima ima i dobrih muzičara i talentovanih a neostvarenih autora za mene ni najmanje ne menja stvari.

Dobar primer da se ovo ilustruje je meta-hipsterska manija za treš narodnjačkim momentima egzistencije koju svi delimo (egzistenciju, ne maniju), koja je poslednjih godina drmala urbane centre u Srbiji i mnoge nezavisne (uglavnom po defaultu, koji diktira činjenica da samo drugari i poneki YouTube manijak za njih znaju) muzičke projekte. Iako su retki pojedinci, kao Lenhart Tapes i mangulicaFM uspevali da proizvedu neposredne i snažne momente upravo zbog uočljivog truda da eliminišu ironiju iz svoje stvaralačke formule, sama pojava tog najskorijeg talasa muzičke mizofilije je u javnom životu, makar tamo gde sam se i sam kretao, postala jednako nepodnošljiva kao, u nedostatku boljeg primera bez primene klozetskog rečnika, jebeni mjuzikli - u mjuziklu samo čekaš onaj bez izuzetka (dobro, ima taj jedan) pornićarski predvidljivi trenutak kad će neka budala da zine i zapeva kad ti je to najmanje od Života potrebno; isto tako, na žurkama, pre ili posle svirki, ili na bilo kom okupljanju lepoizgledajućih mladih ljudi 2010. - 2013, pogotovo ali ne isključivo u Beogradu, kao da mi je lebdeo nad glavom taj trenutak kad će nekom nemaštovitom davežu da padne na pamet da pusti svoju selekciju narodnjaka ili, krajem rečene epohe, neki od gorih ФЕСРАМ momenata. Ipak bolje nego Zemlja Groova ili Sevdah Baby, priznajem - ali ipak gore od jednog, jedinog, dovoljnog, neretko i suvišnog Ramba Amadeusa, pa time na neki način i izlišno.

Sve ovo pišem pre svega zato što bi deskripcija 'noise improv karasevdah turbo rock grupa' iz info sekcije videa za stvar Život, sa najnovijeg albuma Dževad, nekoga ko možda deli moje sentimente prema gorepomenutom trendu mogla da odbije na prvi kontakt, što bi bez ikakvog preterivanja, imalo za posledicu da dotični ili dotična propusti ubedljivo najbolji alternativni rok album ne samo ove, već možda i prethodne godine.

Za one koji od ranije znaju za rad Damjana Brkića, što kao glavnog autore muzike Klopke za pionira, koja svakako zaslužuje poseban tekst ovde i uz Goribor predstavlja dragoceni predah u mnoštvu njanjavih MTV2 wannabe bendova tzv. nove srpske scene, te sumornjikavih i dosadnjikavih poluklonova Block Outa neretko izašlih direktno iz producentskog šinjela Nikole Vranjkovića - koji sa svoje strane dobro ilustruje koliko je neosporno talentovan pojedinac potencijalno opasan za nejaku 'scenu' - što iz rada pod serijom pseudonima (BELI4, Brkić) od kojih je najskoriji Crno dete, ovo verovatno i nije preveliko iznenađenje. Čovek je još na svirkama oko instrumentalnog prvenca Riffs, kao i na svirkama KZP pokazivao 'kako se to radi' na gitari, i u stanju je da iznedri apsolutno najopakije, najsirovije i najprljavije rifove na ovim prostorima iz svog double amplified setapa, na neki način je budio ovakava očekivanja od novog materijala čak i pre nego što su u muziku Crnog deteta uvedeni vokali i živi bubanj. No tehnika nije sve, kao što zna svako ko je ikad pokušao da se izrazi muzikom.

Lepota albuma Dževad je u prirodnom i kompaktnom spoju između sviračkog osećaja, spontanosti i kompletne neposrednosti u izrazu. Jasni, proživljeni i ubedljivi tekstovi, i furiouzna, gotovo sasvim improvizovana na ranijim probama muzika, koji seku kroz samu srž ukupnog iskustva domaće (ovaj put bez ikakvog problema sa tim izrazom) stvarnosti, ali jednom, za promenu, bez mizerablističkog lupetanja, jeftinih aluzija na rekreativne droge, udaljene geografske lokacije i sveprisutni kloš i što je najvažnije: bez kuknjave.


Za razliku od 'prepametnih' bendova i projekata koji žive od umrljavanja linije između ironije i samosvesti loše pokrivene neizbežnim 'zajebantskim' pristupom, kod Crnog deteta nema zaista mnogo toga što nije direktno dostupno i čulima i intelektu - sve je jasno: od imena, koje upućuje na crnu muziku, bluz preciznije, za koji su dobre šanse da vam je neko još u osnovnoj školi nasrao kako je muzika 'patnje američkih crnaca' i neizbežne asocijacije na užase deprivilegovanosti na domaćem (kako god shvaćeno ovaj put) terenu, do karasevdah sentimenta i zvuka postignutog za dan snimanja, sa unihopom kao pop filterom na mikrofonu i na analognom višekanalnom snimaču.

I baš zato ostaje potpuno neskrivena glavna lekcija koju Crno dete ima za današnjeg slušaoca - bluz je, baš kao i karasevdah, proistekao iz patnje kojom nas Život nemilice šiba, ali je daleko od žalopojke - naprotiv, budući muzika za igru, a slično sevdahu, jedan je od najmoćnijih puteva da se taj život voli, iskusi do kraja, uhvati za rogove i - živi.

Ili, jednostavnije, i puno lepše formulisano kroz zvuk i reč ---

Živim te - udari me
osećam nešto - bolje mi je
Udari opet - čisto je sve
vidim kroz krv - nazire se
Udri još jednom - da pobedim te
kosti se lome - 

ŽIVOT JE LEP

istražuj dalje:

http://www.crnodete.com/

http://www.ne-ton.com/

http://www.endless-sustain.com/

NEZGODNO (9): OUR FATHER

~dear Goddess, can you hear me now?~ 

Ovo je post o Ljubavi. 

Ljubavi, koja je uvek tu sa nama, koja nas nikad nije napustila. Mi smo oni koji joj stalno okreću leđa.

Nema deljivosti u ljubavi. 

Nema gubitka. 

Nema opasnosti. 

Ne može se biti prevaren.

Kao i onaj dobro poznati slon od ovog kolektivno oblikovanog, nepreglednog, interaktivnog holograma koji svi živimo, na nivoima za koje imamo koncentracije da ih vidimo ili naslutimo i na svim onim koji jednako vredno rade van našeg poimanja, kojih se možda seća neki zabačeni kutak našeg unutarnjeg univerzuma, tog univerzuma koji ogleda ovaj zajednički i takođe je nedeljiv od njega, i ta sećanja oblikuju u nama i bogove i imperative prirode - i ta ljubav koja prožima SVE ove planove nije nikome od nas vidljiva u celosti. 

Ne znači i da je van domašaja našeg iskustva.

Ponoviću, jer je to najvažnije što sam ikad imao da kažem.

TO ŠTO JE LJUBAV VAN NAŠEG POIMANJA, NE ZNAČI DA JE VAN DOMAŠAJA NAŠEG ISKUSTVA.

Odrastao sam, uglavnom, bez oca.

Eto jedne savršeno obične rečenice.

Osim što nije u potpunosti tačna. Odrastao sam uglavnom odvojen fizički od svog oca, iako smo u nekoliko navrata proveli vreme zajedno. No i tad, kao i sad, shvatao sam, iako ne jednako čisto onda i sad, da gotovo nikad nisam živeo bez oca.

Ovo može da ima toliko značenja, ali ja ću se zadržati na onom za mene osnovnom.

Odrastanje sa idejom roditelja, odsutnog fizički, nije odrastanje bez tog roditelja. 

Još kao mali sam shvatao da je bolje da se ljudi raziđu no da budu u stalnoj svađi, i nije mi smetalo, čak sam smatrao glupim to što su neka deca koju sam vremenom upoznavao, postavljala sebi prekobrojna "zašto" oko svega toga. Zato, jbt, to je to. Ne govorim o tome.

Poenta je za mene ovde, da odrastamo svejedno sa uticajem te roditeljske figure u glavi. Verovatno (mrzim nadripsihologe i nemam nameru da to izigravam ovde) sa nekom nemuštom svešću šta bi odobrili ili ne. I to ne znači da prema izvoru te svesti nismo svesni veze te iste Ljubavi koja prožima sve.

Opet, postoji ta urlajuća praznina u koju nikad nismo mogli da smisleno pošaljemo svoj odgovor. Nismo sigurni da je naš kraj strune Ljubavi dovibrirao do onih od kojih smo odvojeni u ovom životu, kako obično zovemo ovo čega smo svesni oko svog postojanja. 

Sa njihove strane ne može biti drugačije. Može da bude samo otežano željom da se neko sa druge strane te plemenite strune zaštiti, da se zagrli, da mu se da početna svest da nije sam, u životu u kome će se za punu tu svest iznova i iznova boriti sa jako lošim i sve gorim šansama u današnjem društvu.

Danas sam ja otac.

Od skvrčene, istraumirane persone koja je razmatrala u sebi Antigonin izbor, poricanja sebi potomstva, odluke da ovo staje ovde, sa mnom, nemajući hrabrosti ni osnovne snage da se suoči sa oduvek prisutnom nemoći, uz pomoć Lepote i jednog od brojnih lica kojima se sveprožimajuća Ljubav manifestuje, došao sam do shvatanja da je, ako je Neko već rešio da se iz blaženog svetla nematerijalnog, u kome je shvatanje Monade, suštinske nedeljivosti, prirodno stanje bića, spusti u još jedno iskustvo ove u jezik, versuse, isključivost i silu okovane dimenzije, i pokuša ono što bi većina nas dezorijentisanih i grčevitih mutanata sakate pažnje izravno nazvala nemogućim - da bez prethodnog iskustva ovog sveta donese u njega malo S V E T L A - najplemenitija stvar koju bi nedisciplinovana i za život, makar i ovaj ovde, pogotovo ovaj ovde, polusposobna budala kao što sam ja mogla da uradi je da u tome pomogne, budući obdarena makar tim jednim neotuđivim darom - da u tome posreduje.

Ja se ne osećam ništa spremnije danas da pružim sve ovo navedeno dva pasusa iznad. Ne osećam se ni snažnije ni spremnije.

Bivanje roditeljem je za mene kao da nosite upaljenu sveću kroz pusto vetrovito polje, i čuvate joj plamen.

I ja ne dozvoljavam sebi da se nadam, u doba kad delom budalasto a delom sa proročkim strpljenjem čekam da uveliko gangrenozni patrijarhat sa svojim silama, survivalizmom, ratovanjem i upravljanjem najzad ispusti svoj poslednji gadni dah, da će ti vetrovi biti manje besmisleni i jaki, već hrabrim u sebi nadu da će nejaka budala kao ja, po prvi put u životu, biti u stanju da ih savlada i oslobodi nekoga novog i nesputanog bespotrebnih promrzlina, ovo malo vremena dok taj Neko ne bude u stanju da preuzme svoje pravo na sopstvene vidike, zablude i otkrivenja.

Valjda je sve što ovde pokušavam da kažem, ako Vam to inače ne ide, blaženstvo monade i nedeljivost Ljubavi ćete možda najpre i najlakše da ostetite uz pomoć svoje dece, na dodir njihov i pogled, u kome je moguće videti da smo svi jedno. U tome je njihova misija ovde već ispunjena.

Makar tu, ako svi drugi pokušaji da živimo nedeljivu i nesebičnu Ljubav na Zemlji omanu, taj dodir čeka na nas.

~can you heal us now?~

NEZGODNO (8): NOT I

 
Pri pogledu na neke prethodne postove lične prirode na ovom mom portalu za poveravanje rupi u zemlji, pade mi na pamet da bi nekome moglo da bude jako čudno koliko daleko od običnih oscilacija raspoloženja ume da ode neko spolja percipirano lično težište svakog od njih u odnosu na druge. Ne provodim neprospavane noći zbog toga, ali u celoj stvari postoji nešto što vredi reći.

Za to postoji najmanje jedan jednostavan način.

Svi mi u sebi gostimo nebrojene ličnosti.

To bi trebalo da bude dovoljno jasno za "prosečnog čitaoca" kojim su nekima od nas dosađivali u školi kad nešto napišemo po svome.

Ustvari, kao i svako pojednostavljenje, i ovo ostavlja osnov za nesporazume. Puno bliže istini je: naše su ličnosti toliko slojevite i gigantski prostrane, da u njima u svakom trenutku postoje brojne grupe pokretača, često van fokusa naše spoznaje, koje se organizuju i čekaju svoj uspon; jednog dana, svaka od njih će, poživimo li dovoljno dugo, izbiti na površinu, možda i uzeti kontrolu. Samo je istorija razvoja naše slabosti da ove detalje držimo u glavi doprinela do toga da mora biti sakaćenja i pojednostavljenja.

Čvrsto sam ubeđen da je shvatanje ovoga bilo mnogo manji problem nekim starijim civlizacijama. Iako je ipak dovelo do figurativnih, antropomorfnih predstava koje nagađaju dominantne crte svakog pokreta neke grupe impulsa negde unutra.

Sa vekovima, sakaćenje je bilo sve gore. Na kraju, monoteističke religije su ispalile poslednji metak u čelo ove vrste svesti o sebi. Na progresivno udaljavanje od nje koje je sa sve pogubnijom strukturom ličnog vremena već uzelo maha, legle su povezane prisile stida, krivice i pritiska da se ima jasno definisan lični integritet, sa kojima je lista prestupa bivala sve duža i duža. Čovek je sve više postajao krivicom razoren rob koga očinske figure od centralnog boga njegovog indoktrinacijskog etimona, vertikalnom strukturom nadole redom opominju na ponašanje, na to da ima da odgovara za devijacije od Sebe.

Tako je nastalo ogavno poricanje u kome većina nas živi. "Ko, ja? Znam SEBE, JA nikad ne bih tako nešto..."

Ne bi, kurac. Niko od nas ne zna šta bi i šta će, i ma koliko to izazovalo nespokoj u našim skvrčenim, preplašenim dušicama, uvek će biti tako.

U međuvremenu, gajićemo samoporicanje, koje je odgovorno za sve što etiketiramo kao ludilo, privremenu neuračunjivost, demone koji nam šapuću u uvo, Mesec koji nam poručuje da ubijemo Džodi Foster, sva ta uporno nagomilavana sranja od kojih više ni u jednoj sobi vazduh nije zdrav.

Svaka podela među raznim trendovima unutar naših internih kontinenata je u najmanju ruku besmislica, koja za jednu od svojih najgorih posledica ima denial kao odbrambeni mehanizam od onog za šta se panično bojimo da će da nam sruši zidove iluzije o Sebi, te da nas ostavi na ledini, u nepoznatim prostranstvima nas samih.

Poricanje koje za cilj ima da od nas kroz sve govnarije i lepa ali neshvaćena dela koja činimo ponekad raznim pipcima svoje mnogolike ličnosti, učini pravednicima koji su nekako na to prisiljeni svojom okolinom.

Ego do neba, u čijoj senci se smrzava Arkadija.

Is this what You really really want?

***

image via KatBee44 on redbubble.com, found on smarteregg
slightly edited by blog author 

Noise Annoys (1): KATABAZIJA

(fotografija: Aleksa Vitorović, nocturnemagazine.net)

 
Ne samo zbog diskutabilnog uzmaka od infernalnog društvenog prezenta oblikovanog nejakom ekonomijom ljudske pažnje i empatije, ili zbog toga što smatram da je muzika jedna od retkih stvari vrednih truda da se otkriju drugima i podele sa njima, magična delatnost koja je kroz sve etape neizbežnog dodira sa najgorim stranama ljudske prirode koje vladaju medijima, biznisom, društvenom politikom ili naukom o umetnosti sačuvala onu najvredniju, ritualnu, liminalnu stranu koju do današnjeg dana skoro nijedna umetnička forma prisutna u svesti prosečnog konzumerskog živog leša više ne poseduje - odlučio sam da posvetim koji red muzici i muzičarima koji su me na ovaj ili onaj način dodirnuli i dali pravo prelaska u ovo što svi zovemo stvarnošću nekim delovima mene, bez kojih bih verovatno bio neuporedivo neuspeliji kao ono to svi zovemo ličnošću. Previše ih je, naravno, za bilo kakav sistematičan pristup - zato ću se držati trenutne inspiracije kao vodilje.

Kruševačka Katabazija dala mi je odličan povod za početak. Iz više razloga.

Pre svega, zato što je Katabazija jedina u onome što radi u srpskoj savremenoj pop kulturi. Decenije su prošle od najjačeg udara britke geopolitičke samosvesti Neue Slowenische Kunsta i obnovljenog entuzijazma za lepotu i užas sopstvenog etimona Makedonske strelbe, a da je Srbija ostala apsolutno uskraćena za bend koji bi iskazao radikalnost Laibacha u odnosu prema sopstvenoj društvenoj stvarnosti ili iskrenost i proživljenost upliva lokalnog etno i duhovnog nasleđa u nezavisni rokenrol etos kakva je odlikovala neponovljivi Mizar. Sve do pojave individualnih elekronskih i manje-više eksperimentalnih autora kao što su Lenhart Tapes ili mangulicaFM, koji najavljuju neizbežnu provalu zasićenosti podražavanjem MTV2 bendova na domaćoj "indie" te "alternativnoj" sceni (ako krenem da stavljam navodnike svud gde bi trebalo da stoje ovde, postaće naporno za oči) te želju za novijim, neizdiferenciranim obrascem za transmutaciju nasleđa u validnu (pop) kulturnu produkciju, srpska scena jednostavno nije imala bend koji bi bio sposoban da pomenute lokalne elemente u svom stvaralaštvu tretira ikako drugačije do odvratno hibridno ili sa ironijom i/ili promašenim, lošim humorom. Kod Katabazije, najzad, toga nema ni u tragovima. Svaki rif ili progresija akorda savršeno su u skladu sa sadržajima koji na prvi pogled nisu srodni osnovnom žanru - koji bi se najgrublje ali i najtačnije dao opisati kao darkwave/goth rock revival. U ovom smislu, Katabazija je delom izvela na jedan pristupačniji nivo ono što je svojevremeno radila Kinovia, i dogurala do kraja ono u čemu su Bjesovi stali na pola puta.

Za one koji još ne shvataju važnost ovoga: čitanjem manje od pet knjiga može se steći neka ideja o tome koliko je istrorijska, istoriografska, kulturološka, antropološka, geopolitička, biopolitička, kako god želite, struktura zvana postvizantijski duhovni prostor, oblikovala i nastavlja da oblikuje naše živote i apsolutno sve nivoe stvarnosti u koje smo ovde upleteni. Oni koji makar donekle shvataju o čemu je ovde reč, znaju koliko ima smisla ignorisati ga. Jedna posebno tragična osobina ovdašnjih kulturnih trudbenika, sponzorisanih od države ili "nezavisnih", jeste ignorisanje ili nerazumevanje činjenice da kulturno nasleđe koje se tretira kao fiksirano u predmet epigonije, mrtvo, nikad neće dati nove plodove. Otud je meni umetanje reference na Maldororova pevanja usred postvizantijske ikonografije i sazvučja najprirodnija i najpoželjnija moguća stvar. Protivotrov za puritanizam je preko potrebna stvar za balkansku bagru.

Ono što Katabaziju posebno kvalifikuje za uspeh u tom pogledu je struktura ličnog iskustva njenih članova. Jer, baš kao što i krajnji laik može da kaže da li je platno pred njim delo Baskijata ili nekog senzorno uškopljenog, akademskog apstraktnog ekspresioniste koji se obrazovao u SFRJ, savršeno je lako da se napravi razlika između raznoraznih "etno" i prepodobnih splačina sa jedne strane i vibracija i uzbuđenja koje generiše uličarski, jurodivi CV konstituenata Katabazije, od kojih neki deru asfalt i ulice preko trideset godina, sa druge. Sve u vezi sa Katabazijom je splet ličnih epifanija, neukaljanih megalomanijom, prepodobnošću, željom za pripadanjem. Ovi su ljudi ne rade to što rade zbog koristi, pritiska okoline, podložnosti kolektivnim ludilima - oni to rade zato što njima ima toliko smisla, i tu se priča sa motivima završava.


Zatim, a sad već imam nepobitan osećaj da je redosled kojim navodim razloge obrnut njihovoj važnosti za mene - Katabazija je na tragu upravo onih vrednosti koje su meni lično područje posebnog opreza, možda čak i umerene predrasude. Moram da priznam da nisam mislio da će se dogoditi stvaralaštvo kome je težište izvestan fond pojmova koji kod mene izazivaju kongenitalni uzmak - nasleđe, pravoslavlje, mučenik, naše - koje će me mimo svih štitova dosegnuti: iskrenošću, neposrednošću i uloženom ljubavlju. Koncert Katabazije, prvi ikad, na Black Planet Records Tekeover mini-festivalu u Niškom klubu Feedback bila je svirka kakva možda najavljuje neki trzaj u nama onih vremena kad su koncerti i bili ritualna iskustva, sa transformativnim potencijalom u centru svega, ne događaji koje provedemo urlajući i pljuckajući u uvo nekome sa kim imamo ličnu agendu bilo koje vrste... Prva svirka ikad u mojoj ličnoj istoriji otkidanja na koncertima gde sam bio miran, svaljen u ugao na podu, bez potrebe da prstom mrdnem. Propustio sam, jer sam prekasno rođen, svirke Mizara krajem osamdesetih - ali u mojoj mašti - i napominjem, bez trunke pravog poređenja, zaista - verujem da bih se na njima isto osećao.

(fotografija: Krcun Đorođević, REDROOSTER)

Ovde je implicitan i taj vazda problematični pojam, patriotizam. Jedna od stvari za koje nikad nisam mario, ali isto tako i jedna od vrednosti za koje treba biti svestan da iziskuju savršen moralni balans u osobi kako hiljadu puta u sekundi ne bi skliznule u fašizam i idiotizam najgorih razmera. Bez da ga direktno pominju, ljudi koji čine Katabaziju patriotizam upražnjavaju na jedini prihvatljiv način (koji je, ako ne prvi put a onda najskorije u mom sećanju, lepo definisao Nikola Vitković - Nitkov u filmu On the Quest for Belgrade Underground)- gledajući svoja posla i dajući svoj doprinos. Ulažući neprestano u svoj glas.

Drago mi je da se Katabazija događa. Samim tim i ja imam jedan razlog naspram mnogih da se osećam manje otuđeno od ulica na kojima i ona i ja živimo.

(fotografija: Krcun Đorođević, REDROOSTER)

Svratite obavezno:

Soundcloud
YouTube
Official Facebook Page


Takođe:

Black Planet Records @Bandcamp

NEZGODNO (7): PRAYER FOR A WANKER

I can't swim, let's dive again ------

Noir Désir


Što više napreduje ova stvar, sve mi je teže da započnem išta. Ova stvar sa ređanjem Nezogodnih naličja svega što vidim. Vidim i naličja. Možda me je taj uvid najpre i napravio ovakvim.

Konstantna svest o stvarima koje obično potonu pod grid osvešćenih slojeva u nama, uprkos raširenom verovanju, ne stvara od nas nužno bolje ljude. U stvari, u mom iskustvu, pre stvara ljude potpuno udaljene od rasuđivanja o dobrom i lošem, pa time i od komparativa ova dva.

Pretpostavljam da je ono na šta ciljam ovako neartikulisano ovde pokušaj da zadrem u to zašto neki ljudi, a prema svemu primljenom iz okoline tokom poslednjih petnaestak godina i ja sa njima, posle određene granice svesti o tome kako funkcioniše ljudska priroda i posle određenog stupnja pomirenosti sa sobom i svojim osobinama, jednostavno postaju nepodnošljivi drugim ljudima.

Jedan neophodno pritup ali možda najtačniji način da se cela stvar uprosti je - postaje se netolerantan na nepristojan procenat ljudske drame iz okoline. Ako uzmemo u obzir da svako pati prevashodno u srazmeri sa nemogućnošću da zauzda svoj ego, jasno je i čemu takva netolerancija vodi.

Mrzim ovakav rečnik.

Gde je tu uzbuđenje?

Da preformulišem?


Nekih dana jednostavno je nemoguće podneti ljudski soj. Sve to nemoguće batrganje u poludovršenim privatnim tamnicama okoštalih ideja o sebi i okruženju, sva grčevita nemoć i uporno pokušavanje se ona natovari na savest drugima, demagogija, selektivan vid i sluh, egocentričnost i bezobrazluk... Povrh svega, nemoć da se apsolutno izbegne išta od toga u sopstvenim zahvatima na svakodnevici. Gorka činjenica da svemu ovome nema i ne može biti kraja, ne ovde i ne uskoro.

Zapanjujuć broj ljudi je bolno nesposoban da prihvati vest da nam se ono što neki od nas pojme kao dobro i zlo, bilo koji binarni par kojim pokušavamo da razapnemo mapu nekog dela stvarnosti koji nam izmiče, jebeni Jin i Jang, Eros i Tanatos, svaki vašljivi par dosadnih poluistinitih zamišljenih ekstrema - svi se neprestano razbijaju od jebanja iza naših leđa. Dok se mi trudimo da ih posmatramo kao zaraćene opozite.

Pored toga, jeziv broj seronja, pogotovo u sredinama gde je šaputanje dogmi sebi pred spavanje drag i važan običaj, istrajava u iritantnom uverenju da im život nešto duguje. Život i ljudi u njemu. Pažnju. Poštovanje. Baš te dve stvari koje sami nikad ne daju bez debelog interesa.

Svet koji opisuju perpetualni sukobi, u kome je kardinalna greška potraga za istinom iza stvari. Zato što za sukobljene strane ta istina ne postoji, osim možda kao ideal i izgovor za okrutnost.

I u tom svetu, nekolicina dragih dropouta, ljudi koji su svesno lišili sebe štitova - za nas ili za svakoga koga znaju. Osećaj da su još tamo negde. Vreme provedeno sa njima leči crvotočine koje ostavlja naše raspalo bitisanje na ovom svetu - kako god da ga provedemo; u karnalnoj komunikaciji sigurnoj od lažljivog jezika, ili u trenucima dok taj isti jezik, u raznim zabitim tunelima noći i dana, oživljavamo i lečimo od truleži i plitkoće.

Taj... ritual, slojevit i repetitivan, odricanja strane u vladajućim sukobima zarad direktnog iskustva sveta i ljudi.

Onog trenutka kad smo shvatili šta smo njime uradili, počinje prihvatanje sebe.

A saznanje da čovek koji se pomirio sa sobom nikad neće biti u miru sa zaraćenim svetom je vrlo verovatno prvo koje ćemo STVARNO teško podneti.

Ako se do njega dođe.

I to je to?

Siguran sam da se ovakvim mislima ne bih bavio, da se moj izbor ne svodi na onaj osnovni - prisustvuj ili odjebi.

Prisustvuj. Sve je kako ti se čini, ljudi vole probrane strane tebe, uporno te ubeđujući da si dužan da prigrliš sve njihove. Ili si drkadžija.

Odjebi. Nikome nije prijatno kad si u okolini. Uznemiravaš ljude.

Drkadžijo.




Stvarno nemam osećaj da sam rekao ono što sam želeo.

(dole: sken iz Tragova u plavoj ilovači, Niš 1994.)



 

NEZGODNO (6): MRAK

"[...] It may just be my imagination. Whatever it is that's watching, it's not human, unlike little dark eyed Donna. It doesn't ever blink. 

What does a scanner see? Into the head? Down into the heart? 
Does it see into me, into us? 
Clearly or darkly? 

I hope it sees clearly, because I can't any longer see into myself. I see only murk. I hope for everyone's sake the scanners do better. Because if the scanner sees only darkly, the way I do, then I'm cursed and cursed again. I'll only wind up dead this way, knowing very little, and getting that little fragment wrong too."

                                                                         - Bob Arctor / Officer Fred, A Scanner Darkly

Pa prijatelji, u poslednje vreme dešava se puno toga. Doduše, ne mislim ovde na bilo šta od onoga što pluta kao otpad niz Fejsbuk i Tviter fidove - na bolesnu decu, kilave studentske bune, nesputane egotripove i aktivističke manije veličine, ratove iz bilo kog dosadnog razloga, crnu hroniku, dnevnu politiku, jednu te istu muziku...

Puno se toga dešava meni.

I priča o tome možda neće svakome imati smisla.

Pre nešto više od pola godine izašao sam iz sobe. Prihvatio ponudu za posao, ne dozvoljavajući skepticizmu da mi pomrači želju (ni tuđem da je zarazi), zadovoljno pogazio granice svakodnevice u kojoj se snalazim bolje no što sam sposoban, ili je to bar utisak u koji me je sve oko mene sateralo - prestao sam da razmišljam o tome koliko je daleko odmakao kraj sveta kakav znamo, prestao sa nekim lošim navikama i počeo da učim neke nove veštine, ili bolje rečeno, da zapostavljene aspekte nekih od ranije poznatih veština sebi rasvetljavam praksom. Na mestu na kome sam se našao, takva je promena morala da donese neke posledice.

Ovaj tekst nije samo o njima, ali teško je načeti ga iz bilo kog ugla, pa nek počne bilo gde.

Pretpostavljam da je najvažnije pitanje koje su njemu komeša, kao aligator u blatu, do juče nepomično, naizgled ne-živo, jeste ko sam ja? Shvaćeno najšire što se može: ko sam ja u svojim očima, ko sam ja prema strukturi svojih uspomena, ko sam ja kao mašina ustrojena od godinama kaljenih verovanja, i konačno - ko sam prema drugima.

Nekad mi se čini da je čitav moj svesni život rvanje nemoći i radosti.

Nemoć je oduvek tu, sedi mi na prsima otkako znam za sebe. Nemoć, isklijala iz porodične istorije, iz egoističnih odluka koje se u kaskadama na svaki sledeći naraštaj ruše sve teže; isklijala usred društva koje formiraju takve odluke, kultivisana frustriranom borbom za znanje u progresivno zaglupljujućem i istovremeno zapostavljenom kulturnom sistemu, borbe koja je tako brzo postala sumnjiv lek za tu nemoć, sumnjiv još u nastajanju; nemoć koja u prisustvu nemoći drugih, nedragih i pogotovo dragih, biva samo gora i sveobuhvatnija. Nemoć da ikome pomognem, nemoć da se izborim sa činjenicom da je čak i moja snaga ustvari samo drugačije, možda neozbiljnije prihvatanje sopstvene nemoći.

I radost. Radost zbog dodira, glasa, prisustva - života voljenih duša usred loma i halabuke. Radost srca za srce, radost bića sa srcem i umom drugom takvom biću, ma koliko puta u životu da se takav susret dogodi, ma koliko da tu svako zdravo teži da skonča u zbogom. Radost, dovoljna, sama sebi razlog. Istovremeno, verovatno najbolje što sam ikad mogao da emitujem prema drugom biću, i prema svemiru čiji smo izdanci. 

Stvar je u tome da sam letos konačno ubio u sebi svaku nesvesnu težnju da se predstavljam boljim nego što sam. To je bio dugogodišnji napor. I ne govorim o namernoj obmani, govorim o onome da stvari činimo i odluke donosimo kako bismo mislili dobro o sebi, ali dobro u svetlu nekih stranih, opštih, tuđih merila. O navici da tetošeći moral tuđih slabosti polako nadimamo osećaj sopstvene vrednosti. Sad sam učinio očiglednim i za druge da toga u meni nema. To je moralo da ode - i otišlo je. 

I stvar je u tome da nisam sasvim siguran šta je ostalo.

Ali je deo stvari i u tome da nisam zaista siguran, ne više, da možda ta nesvesna težnja u nama i nije samo ropstvo poimanju dobrote uzetom zdravo za gotovo --- već da je možda ponekad i prvi trzaj ka tome da se zaista bude bolji. Ne znam kako bi to moglo, ali ne mogu ni da dokažem da je nemoguće.

Od ove pomisli, ja više ne vidim u sebe.

Uzdam se samo u radost i nesputanu bliskost sa srodnim dušama da me vode.

Ovakvog kakav sam, sa mesom kao štampana ploča sa tranzistorima, uzmuvanim i osetljivim, sa hemijom iz koje čile tragovi farmakopeje, sa stvarnošću koja se roji oko mene, inkongruentna i teško prohodna; ovakvog, sa slepim sonarom, bez druge navigacije.

Ali sa živom ljubavi za sva lepa bića koja znam, za sve koji su me dodirnuli ili poželeli dodir od mene, živom kao mlado sunce u grudima poluvirtualnog golema koji trenutno jesam, dok se sve ne raspadne i ne progledam ponovo u sebe, u život iza zidova onoga što se mora i ne može drugačije.

Neka taj dan zasija i na sve koje sam tim istim zidovima rušeći ih ugnjavio.

Uskoro ću postati roditelj. Srećan sam, nešto što ne bih mogao da zamislim pre desetak godina, kad sam na pomisao saučesništva u zarobljavanju nekog malog plamenog života u ovu nemoć, osećao samo prestravljeni otpor u sebi. Imaću kći, i zvaće se Hana. Odlučila je da dođe, i dvoje ljudi su na vrhuncu lepog u sebi odlučili da u tome posreduju.

Osećam da ovde treba da stanem, za sada.