Sviraj! Sviraj! Sviraj! Sviraj!
Kako? Zašto? Gde? Kome?
Sviraj! Sviraj! Sviraj! Sviraj!
Kako? Zašto? Gde? Kome?
Zadovoljstvo
radiš nešto dobro
Zadovoljstvo
radiš nešto dobro
Sviraj! Sviraj! Sviraj! Sviraj!
Kako? Zašto? Gde? Kome?
Sviraj! Sviraj! Sviraj! Sviraj!
Kako? Zašto? Gde? Kome?
Ništa ne dobijaš
ništa ne gubiš
sada možeš
da sviraš kao bog
- CRNO DETE, Sviraj
Kao što sam pomenuo u prethodnom postu u ovoj sekciji, pokušaću da, kad mi vreme dozvoli, napišem koju o muzici koja me je na ovaj ili onaj način dotakla. Redosled događaja je hteo da i ovaj post bude o aktuelnom, ovdašnjem autoru, bendu i albumu, iako će se verovatno vremenom najverovatnije ispostaviti da će tekstova o aktuelnim autorima odavde biti ubedljivo najmanje na ovom blogu. Ne zato što nema dobre muzike danas i kod nas, ili zbog izostatka one vazda zazivane a uvek i u svakom slučaju diskutabilne scene o kojoj se svaki čas ponegde čuje ili pročita neki lament; svakako ne ni zbog kontinualno usrane situacije za nezavisne (pojam koji je kod nas danas jednako sporan kao i termin indie na globalnoj muzičkoj 'sceni') muzičare, ovde-onde još povremeno opisivane u tekstovima sumnjive dubine u smislu istraživanog uzorka - mislim da gore citirani tekst pesme savršeno sumira moja dugogodišnja shvatanja povezana sa ovim pitanjima. Ne očekujem previše 'domaćih' (još jedan za mene problematičan pojam) bendova i izdanja ovde prvenstveno zato što ima žalosno malo onih koji svoju muziku tretiraju kao umetnost, sposobnu da razgori iskru ionako prisutne želje za transformacijom kod pojedinca u publici, da kao iskustvo ostavi trag na čoveku; ustvari žalosno je malo domaćih autora koji svoju muziku uopšte tretiraju kao svoju. Najčešće izgubljeni u grčevima samosvesti, poziranja, oponašanja, egotripova koji ponekad idu do manija veličine, 'producentske' prepameti i vazda joj pridodane 'vickaste' ironije, a retko stidljivi na kompromise i još ređe čak i na male pare, srpski alternativni (ovde odustajem od dalje upotrebe navodnika koji i jesu i nisu) muzičari en masse uglavnom ne mogu ni da priđu potrebnoj iskrenosti, ozbiljnosti i poštenju neophodnim da se stvara - čak i popularna - muzika koja će izdržati sud vremena. To što među njima ima i dobrih muzičara i talentovanih a neostvarenih autora za mene ni najmanje ne menja stvari.
Dobar primer da se ovo ilustruje je meta-hipsterska manija za treš narodnjačkim momentima egzistencije koju svi delimo (egzistenciju, ne maniju), koja je poslednjih godina drmala urbane centre u Srbiji i mnoge nezavisne (uglavnom po defaultu, koji diktira činjenica da samo drugari i poneki YouTube manijak za njih znaju) muzičke projekte. Iako su retki pojedinci, kao Lenhart Tapes i mangulicaFM uspevali da proizvedu neposredne i snažne momente upravo zbog uočljivog truda da eliminišu ironiju iz svoje stvaralačke formule, sama pojava tog najskorijeg talasa muzičke mizofilije je u javnom životu, makar tamo gde sam se i sam kretao, postala jednako nepodnošljiva kao, u nedostatku boljeg primera bez primene klozetskog rečnika, jebeni mjuzikli - u mjuziklu samo čekaš onaj bez izuzetka (dobro, ima taj jedan) pornićarski predvidljivi trenutak kad će neka budala da zine i zapeva kad ti je to najmanje od Života potrebno; isto tako, na žurkama, pre ili posle svirki, ili na bilo kom okupljanju lepoizgledajućih mladih ljudi 2010. - 2013, pogotovo ali ne isključivo u Beogradu, kao da mi je lebdeo nad glavom taj trenutak kad će nekom nemaštovitom davežu da padne na pamet da pusti svoju selekciju narodnjaka ili, krajem rečene epohe, neki od gorih ФЕСРАМ momenata. Ipak bolje nego Zemlja Groova ili Sevdah Baby, priznajem - ali ipak gore od jednog, jedinog, dovoljnog, neretko i suvišnog Ramba Amadeusa, pa time na neki način i izlišno.
Sve ovo pišem pre svega zato što bi deskripcija 'noise improv karasevdah turbo rock grupa' iz info sekcije videa za stvar Život, sa najnovijeg albuma Dževad, nekoga ko možda deli moje sentimente prema gorepomenutom trendu mogla da odbije na prvi kontakt, što bi bez ikakvog preterivanja, imalo za posledicu da dotični ili dotična propusti ubedljivo najbolji alternativni rok album ne samo ove, već možda i prethodne godine.
Za one koji od ranije znaju za rad Damjana Brkića, što kao glavnog autore muzike Klopke za pionira, koja svakako zaslužuje poseban tekst ovde i uz Goribor predstavlja dragoceni predah u mnoštvu njanjavih MTV2 wannabe bendova tzv. nove srpske scene, te sumornjikavih i dosadnjikavih poluklonova Block Outa neretko izašlih direktno iz producentskog šinjela Nikole Vranjkovića - koji sa svoje strane dobro ilustruje koliko je neosporno talentovan pojedinac potencijalno opasan za nejaku 'scenu' - što iz rada pod serijom pseudonima (BELI4, Brkić) od kojih je najskoriji Crno dete, ovo verovatno i nije preveliko iznenađenje. Čovek je još na svirkama oko instrumentalnog prvenca Riffs, kao i na svirkama KZP pokazivao 'kako se to radi' na gitari, i u stanju je da iznedri apsolutno najopakije, najsirovije i najprljavije rifove na ovim prostorima iz svog double amplified setapa, na neki način je budio ovakava očekivanja od novog materijala čak i pre nego što su u muziku Crnog deteta uvedeni vokali i živi bubanj. No tehnika nije sve, kao što zna svako ko je ikad pokušao da se izrazi muzikom.
Lepota albuma Dževad je u prirodnom i kompaktnom spoju između sviračkog osećaja, spontanosti i kompletne neposrednosti u izrazu. Jasni, proživljeni i ubedljivi tekstovi, i furiouzna, gotovo sasvim improvizovana na ranijim probama muzika, koji seku kroz samu srž ukupnog iskustva domaće (ovaj put bez ikakvog problema sa tim izrazom) stvarnosti, ali jednom, za promenu, bez mizerablističkog lupetanja, jeftinih aluzija na rekreativne droge, udaljene geografske lokacije i sveprisutni kloš i što je najvažnije: bez kuknjave.
Za razliku od 'prepametnih' bendova i projekata koji žive od umrljavanja linije između ironije i samosvesti loše pokrivene neizbežnim 'zajebantskim' pristupom, kod Crnog deteta nema zaista mnogo toga što nije direktno dostupno i čulima i intelektu - sve je jasno: od imena, koje upućuje na crnu muziku, bluz preciznije, za koji su dobre šanse da vam je neko još u osnovnoj školi nasrao kako je muzika 'patnje američkih crnaca' i neizbežne asocijacije na užase deprivilegovanosti na domaćem (kako god shvaćeno ovaj put) terenu, do karasevdah sentimenta i zvuka postignutog za dan snimanja, sa unihopom kao pop filterom na mikrofonu i na analognom višekanalnom snimaču.
I baš zato ostaje potpuno neskrivena glavna lekcija koju Crno dete ima za današnjeg slušaoca - bluz je, baš kao i karasevdah, proistekao iz patnje kojom nas Život nemilice šiba, ali je daleko od žalopojke - naprotiv, budući muzika za igru, a slično sevdahu, jedan je od najmoćnijih puteva da se taj život voli, iskusi do kraja, uhvati za rogove i - živi.
Ili, jednostavnije, i puno lepše formulisano kroz zvuk i reč ---
Živim te - udari me
osećam nešto - bolje mi je
Udari opet - čisto je sve
vidim kroz krv - nazire se
Udri još jednom - da pobedim te
kosti se lome -
Kako? Zašto? Gde? Kome?
Sviraj! Sviraj! Sviraj! Sviraj!
Kako? Zašto? Gde? Kome?
Zadovoljstvo
radiš nešto dobro
Zadovoljstvo
radiš nešto dobro
Sviraj! Sviraj! Sviraj! Sviraj!
Kako? Zašto? Gde? Kome?
Sviraj! Sviraj! Sviraj! Sviraj!
Kako? Zašto? Gde? Kome?
Ništa ne dobijaš
ništa ne gubiš
sada možeš
da sviraš kao bog
- CRNO DETE, Sviraj
 |
| Artwork: Ana Vujović ( www.anavujovic.net ) |
Kao što sam pomenuo u prethodnom postu u ovoj sekciji, pokušaću da, kad mi vreme dozvoli, napišem koju o muzici koja me je na ovaj ili onaj način dotakla. Redosled događaja je hteo da i ovaj post bude o aktuelnom, ovdašnjem autoru, bendu i albumu, iako će se verovatno vremenom najverovatnije ispostaviti da će tekstova o aktuelnim autorima odavde biti ubedljivo najmanje na ovom blogu. Ne zato što nema dobre muzike danas i kod nas, ili zbog izostatka one vazda zazivane a uvek i u svakom slučaju diskutabilne scene o kojoj se svaki čas ponegde čuje ili pročita neki lament; svakako ne ni zbog kontinualno usrane situacije za nezavisne (pojam koji je kod nas danas jednako sporan kao i termin indie na globalnoj muzičkoj 'sceni') muzičare, ovde-onde još povremeno opisivane u tekstovima sumnjive dubine u smislu istraživanog uzorka - mislim da gore citirani tekst pesme savršeno sumira moja dugogodišnja shvatanja povezana sa ovim pitanjima. Ne očekujem previše 'domaćih' (još jedan za mene problematičan pojam) bendova i izdanja ovde prvenstveno zato što ima žalosno malo onih koji svoju muziku tretiraju kao umetnost, sposobnu da razgori iskru ionako prisutne želje za transformacijom kod pojedinca u publici, da kao iskustvo ostavi trag na čoveku; ustvari žalosno je malo domaćih autora koji svoju muziku uopšte tretiraju kao svoju. Najčešće izgubljeni u grčevima samosvesti, poziranja, oponašanja, egotripova koji ponekad idu do manija veličine, 'producentske' prepameti i vazda joj pridodane 'vickaste' ironije, a retko stidljivi na kompromise i još ređe čak i na male pare, srpski alternativni (ovde odustajem od dalje upotrebe navodnika koji i jesu i nisu) muzičari en masse uglavnom ne mogu ni da priđu potrebnoj iskrenosti, ozbiljnosti i poštenju neophodnim da se stvara - čak i popularna - muzika koja će izdržati sud vremena. To što među njima ima i dobrih muzičara i talentovanih a neostvarenih autora za mene ni najmanje ne menja stvari.
Dobar primer da se ovo ilustruje je meta-hipsterska manija za treš narodnjačkim momentima egzistencije koju svi delimo (egzistenciju, ne maniju), koja je poslednjih godina drmala urbane centre u Srbiji i mnoge nezavisne (uglavnom po defaultu, koji diktira činjenica da samo drugari i poneki YouTube manijak za njih znaju) muzičke projekte. Iako su retki pojedinci, kao Lenhart Tapes i mangulicaFM uspevali da proizvedu neposredne i snažne momente upravo zbog uočljivog truda da eliminišu ironiju iz svoje stvaralačke formule, sama pojava tog najskorijeg talasa muzičke mizofilije je u javnom životu, makar tamo gde sam se i sam kretao, postala jednako nepodnošljiva kao, u nedostatku boljeg primera bez primene klozetskog rečnika, jebeni mjuzikli - u mjuziklu samo čekaš onaj bez izuzetka (dobro, ima taj jedan) pornićarski predvidljivi trenutak kad će neka budala da zine i zapeva kad ti je to najmanje od Života potrebno; isto tako, na žurkama, pre ili posle svirki, ili na bilo kom okupljanju lepoizgledajućih mladih ljudi 2010. - 2013, pogotovo ali ne isključivo u Beogradu, kao da mi je lebdeo nad glavom taj trenutak kad će nekom nemaštovitom davežu da padne na pamet da pusti svoju selekciju narodnjaka ili, krajem rečene epohe, neki od gorih ФЕСРАМ momenata. Ipak bolje nego Zemlja Groova ili Sevdah Baby, priznajem - ali ipak gore od jednog, jedinog, dovoljnog, neretko i suvišnog Ramba Amadeusa, pa time na neki način i izlišno.
Sve ovo pišem pre svega zato što bi deskripcija 'noise improv karasevdah turbo rock grupa' iz info sekcije videa za stvar Život, sa najnovijeg albuma Dževad, nekoga ko možda deli moje sentimente prema gorepomenutom trendu mogla da odbije na prvi kontakt, što bi bez ikakvog preterivanja, imalo za posledicu da dotični ili dotična propusti ubedljivo najbolji alternativni rok album ne samo ove, već možda i prethodne godine.
Za one koji od ranije znaju za rad Damjana Brkića, što kao glavnog autore muzike Klopke za pionira, koja svakako zaslužuje poseban tekst ovde i uz Goribor predstavlja dragoceni predah u mnoštvu njanjavih MTV2 wannabe bendova tzv. nove srpske scene, te sumornjikavih i dosadnjikavih poluklonova Block Outa neretko izašlih direktno iz producentskog šinjela Nikole Vranjkovića - koji sa svoje strane dobro ilustruje koliko je neosporno talentovan pojedinac potencijalno opasan za nejaku 'scenu' - što iz rada pod serijom pseudonima (BELI4, Brkić) od kojih je najskoriji Crno dete, ovo verovatno i nije preveliko iznenađenje. Čovek je još na svirkama oko instrumentalnog prvenca Riffs, kao i na svirkama KZP pokazivao 'kako se to radi' na gitari, i u stanju je da iznedri apsolutno najopakije, najsirovije i najprljavije rifove na ovim prostorima iz svog double amplified setapa, na neki način je budio ovakava očekivanja od novog materijala čak i pre nego što su u muziku Crnog deteta uvedeni vokali i živi bubanj. No tehnika nije sve, kao što zna svako ko je ikad pokušao da se izrazi muzikom.
Lepota albuma Dževad je u prirodnom i kompaktnom spoju između sviračkog osećaja, spontanosti i kompletne neposrednosti u izrazu. Jasni, proživljeni i ubedljivi tekstovi, i furiouzna, gotovo sasvim improvizovana na ranijim probama muzika, koji seku kroz samu srž ukupnog iskustva domaće (ovaj put bez ikakvog problema sa tim izrazom) stvarnosti, ali jednom, za promenu, bez mizerablističkog lupetanja, jeftinih aluzija na rekreativne droge, udaljene geografske lokacije i sveprisutni kloš i što je najvažnije: bez kuknjave.
Za razliku od 'prepametnih' bendova i projekata koji žive od umrljavanja linije između ironije i samosvesti loše pokrivene neizbežnim 'zajebantskim' pristupom, kod Crnog deteta nema zaista mnogo toga što nije direktno dostupno i čulima i intelektu - sve je jasno: od imena, koje upućuje na crnu muziku, bluz preciznije, za koji su dobre šanse da vam je neko još u osnovnoj školi nasrao kako je muzika 'patnje američkih crnaca' i neizbežne asocijacije na užase deprivilegovanosti na domaćem (kako god shvaćeno ovaj put) terenu, do karasevdah sentimenta i zvuka postignutog za dan snimanja, sa unihopom kao pop filterom na mikrofonu i na analognom višekanalnom snimaču.
I baš zato ostaje potpuno neskrivena glavna lekcija koju Crno dete ima za današnjeg slušaoca - bluz je, baš kao i karasevdah, proistekao iz patnje kojom nas Život nemilice šiba, ali je daleko od žalopojke - naprotiv, budući muzika za igru, a slično sevdahu, jedan je od najmoćnijih puteva da se taj život voli, iskusi do kraja, uhvati za rogove i - živi.
Ili, jednostavnije, i puno lepše formulisano kroz zvuk i reč ---
Živim te - udari me
osećam nešto - bolje mi je
Udari opet - čisto je sve
vidim kroz krv - nazire se
Udri još jednom - da pobedim te
kosti se lome -
ŽIVOT JE LEP
istražuj dalje:
http://www.crnodete.com/
http://www.ne-ton.com/
http://www.endless-sustain.com/
