Saturday, December 17, 2016

Noise Annoys (4): THE CYCLIST CONSPIRACY

"Često se zaboravlja da umetnost i religija imaju zajedničko poreklo, kao združeni pokušaj da se zajednica vrati u blaženo, primordijalno stanje – ono što se u ranim društvima manifestovalo kao “ritualna proizvodnja umetnosti” i “umetnička proizvodnja rituala”, da citiram Zerzana."

- Nikola Urošević, The Cyclist Conspiracy
(u intervjuu za portal BeforeAfter)

Virirlity EP artwork: Bane 'Doomchylde" Jovanović / Marija Lončar


"Zadivljen i uzrujan, osećao sam se kao Hrist na krstu" - tako je H. R. Giger opisao svoje utiske sa koncerta Magme sedamdesetih godina prošlog veka. kad je ono trebalo da zajedno sa njima učestvuje u megalomanskom ludilu genija Jodorowskog, grozničavog oko ekranizacije Dine Frenka Herberta. Trebalo je tada da budu deo filma koji će promeniti način na koji svet doživljava filmove.

Čemu sad priča o tome?

Možda zato što Pink Floyd na svom kreativnom vrhuncu, suočeni sa mogućnošću da budu deo te histerije nisu mogli da prestanu da žvaću Big Mekove i da dostojno saslušaju ferventnog vizionara. Možda zato što rokenrol nekad jednostavno nije dovoljan.

ROCK IS COCK AND OURS IS DEAD.

Muziku smo, kao i umetnost uopšte, vremenom previše udaljili od ljudskog srca. Sviknuti da repetitivno, serijski čak, proživljavamo stvaralaštvo komercijalno iscepkano u niše ili hibridno stvarano spajanjem proizvoda istih iz najgorih od razloga, zaglavili smo odeljenost od svega u nama što bi da peva, čini se. Rokenrol je postao poligon za ometenost u razvoju, gde jednu istu adolescentsku krizu preživljavaju muzičari sa sedamnaest i sa sedamdeset, sve lepo upakovano u brend imena i brendirana ponašanja. Usled svega ovoga, najveći deo popularne muzike izgubio je ono najvažnije (ono čega se po mom mišljenju dotiče citirana izjava sa početka) - ritualni, liminalni kvalitet koji donosi pojedinca na granice percepcije, i pokazuje mu horizonte iza, budi u njemu svest da ima još. Umesto toga, tu je rutinsko ispunjavanje forme - prežvakivanje rifova od poslednjih pet godina, frizure, garderoba i stavovi koje nabavimo na hip mestima, semplovi koje pokrademo po internetu, puritansko picajzliranje oko stila, egoizam do neba i kilava antiromansa 'publike' i 'scene' može da nastavi još jedan krug. Nema transa. Nema gnoze. Nema zavođenja.

Retki izuzeci probijaju se kroz ovu situaciju na dva, međusobno ne sasvim isključiva, ali najčešće jasno odvojena načina: snagom talenta koji uspeva da komunicira kroz sve ove prepreke ili evoluiranjem, pronalaženjem sasvim novog rešenja za problem kod kog stara više ne rade. Neke od ovih izuzetaka, kao Crno dete (o kome je ovde već bilo reči) i The Cyclist Conspiracy, odlikuju oba ova načina.

Kao i lideri muzičkog krila Neue Slowenische Kunst, Laibach, i posebno bendovi i muzičari labavo obuhvaćeni nekadašnjim pokretom Makedonska strelba, The Cyclist Conspiracy bira lokalno umesto odnekud nametnutog, nudeći isključivo svoj doživljaj onoga što u dominantnoj kulturi prepoznaje kao vrednost. Sa prvima donekle deli intelektualnu dopadljivost i programsku razrađenost, ali na sreću bez bajatog naci-kempa i samosvesti; sa makedonskim bendovima, međutim, deli ono što je najvažnije (i ono što Laibach nema - baš kao ni većina bendova koji pokušavaju fuziju lokalnih uticaja u bilo koju varijantu popularne muzike kod nas) - neskrivenu ljubav za to nasleđe koje upliće u svoju pop, metal i rokenrol neuromuskulaturu. Sve ovo zajedno kovitla se u talasima horskih napeva, žica i palica, pozivajući ipak radije na ples nego na dumanje o ideologiji i menjajući okoštale stilske fazone za vitalan i direktan doživljaj, "bunu radosti i uzbuđenja" da parafraziram kasni Throbbing Gristle. 



Najnovije izdanje, Virility EP, prva je instalacija (preciznije, prva polovina trećeg segmenta, prema linearnom redosledu) predviđenog četvorodelnog ciklusa posvećenog istoriografiji zbivanja oko sudbonosnog Mashallah Plana - koji svi živimo ali nismo svi toga svesni. Umesto stranih para i kulturne dominacije pride, ovde je u pitanju božanska intervencija, istovremeno starija i skorija od događaja od kojih naša stvarnost prividno nikako da se oporavi, a koju mi pratimo (i pratićemo, ako sve ide po planu) kroz metafizičko-muzičko putešestvije preko Evrope i severne Afrike - sve dok se, umesto brodom, ne krene biciklom za Vizantion - stvarajući usput, ako se prema ovom izdanju sudi, neki svoj, balkanski zeuhl, i  mnoga još uzbuđenja za pažljivo slušateljstvo.





Friday, April 29, 2016

Noise Annoys (3): IGRALOM

Povodom izlaska albuma Pogrešna poznanstva (Rock Svirke Records, 2016.)

Dizajn omota: Darija Nikolić, Dušan Stanković, Miroslav Užarević, Darko Radisavljević, Danilo Pejković


Kad sam počeo da pišem o muzici ovde, razjasnio sam da nemam bilo kakvu nameru da izigravam edukatora i gurua, kao ni sa ostatkom onoga što trpam u ovu rupu za saopštavanje tajni koje mi leže na duši; pišem isključivo o stvarima koje su me dodirnule lično, na ovaj ili onaj način. Da bih pisao kako osećam o prvencu niškog sastava Igralom, moram prvo da stavim malo otrova na moguće zle jezike.

Pre svega, ja o ovom albumu uopšte neću pokušavati da pišem 'objektivno' - na stranu moje duboko neverovanje u takav pristup uopšte, ovo je izdanje o kome će se, verujem dosta pisati, pa će biti i dosta objektivnih tekstova, sa i bez navodnika. Kome je do činjenica bez ličnog stava, evo zvanične objave izdavača, tu ima sve što mu je potrebno. Ja ovde, ispalo je do sada, pišem uglavnom o albumima ljudi koje poznajem - istoriografski tekstovi su zasad draftovi ili čak ni to, a budući da je hiperprodukcija generičke žanrovske muzike toliko usrala stvari na globalnom nivou, uglavnom se držim proverenih izvora neiskvarene kreativnosti, i nemam nikakav problem da to kažem. Ja ne pišem o muzici za novac, pa imam privilegiju da ne moram da prodajem muda za bubrege.

Kako god to zvučalo, jedina muzika sa 'ovih prostora' koja mi znači poslednjih godina došla je od drugara ili poznanika. Tako je kako je.

Drugo, ispada da su svi projekti koji su mi izmamili interesovanje nekako baš oni koji slučajno teže da testiraju neke moje duboko ukorenjene stavove i osećanja (slobodno čitaj: predrasude) o popularnoj muzici, pogotovo u regionu. Katabazija o postvizantijskoj duhovnosti u popularnoj muzici, Crno Dete o uplitanju etno motiva u gitarsku muziku, The Cyclist Cospiracy (o kojima će biti više reči ovde, samo dok uspem da otpratim njihovu vrtoglavu evoluciju u skorije vreme) o oba navedena; Igralom savršeno nastavlja ovaj niz za mene.

Da se razumemo, meni se bar deceniju jedu govna od epigonije Darka Rundeka, Darkwood Duba i KKN u domaćoj muzici, koja se na nesreću u Nišu, gradu koji sam u životu i mrzeo i trpeo i na kraju zavoleo, ali koji je uvek imao odlične alternativne bendove i nekoliko uistinu genijalnih, u jednom trenutku posebno primila iz nekog razloga (ta epigonija). Ne stojim bolje ni sa samim izvornicima - već jako dugo mi se jebe sasvim šta rade Rundek, KKN, bilo ko od tih autoreciklatora sa kraja devedesetih... Tako da me pseudo-reggae lelekanje i kukurekanje obično momentalno odbije kad prvi put čujem bend. Kao i ta neka Zagor-te-nej-Kilimandžaro hermetika u tekstovima. No, svaka predrasuda dođe na kušnju, pa i ova. Evo i kako.

Najjednostavnije rečeno, Pogrešna poznanstva je virtuozno odsviran, savršeno produciran album. Pustiću da to malo odzvoni u čitaočevoj glavi.

Igralom je trio, samo žice i palice, koji zvuči raskošno, masivno i puno u svakoj sekundi ovog albuma. Mladen Marjanović, kome moja hvala uošte ne treba glede produkcije i audio inženjeringa, ali koji jeste jedan od šačice ljudi u ovoj zemlji kome bih poverio da radi sledeći najbolji rokenrol album svih vremena da se ja kojim slučajem pitam (zašto je to tako čućete i na ovom izdanju, kao i na dugosvirajećem prvencu benda There., a za moj groš i na nekim ranijim izdanjima izašlim ispod njegovog čekića) je sa svojim saradnicima (vidite kompletne produkcijske podatke ovde) odradio nešto što je meni lično dugo nedostajalo i na globalnoj sceni. Svaki fret sound, svaki lebdeći overton, svaka vickasta figura na činelama, svaki rimshot.... Sve to klizi kao divna reptilska neman preko kore mozga od početka do kraja ovog albuma. U kratkoj prepisci nedavno, jedan prijatelj iz Niša je pogodio tačno i moju prvu asocijaciju, od slušanja valjda prvih demoa tada možda još neimenovanog benda - močvara. Njuorlinški duboki fank mulj, sveprisutan bas, tomovi i bariton gitara koja je poslala u tri majčine sve american clean mrsomudačine kojima je MTV2 obrazovao novije generacije naših altrockera u prethodnoj deceniji, čineći da čak i taj deo sa vokalima - i tekstovima, među kojima ima jako dobrih, da se razumemo (moj favorit iz prve je 'Da zalijemo stazu ljutim pićem') - jednostavno bude neodvojiv od ukupnog čuda koje će vas snaći kad budete slušali ovaj album. Takođe, bilo bi sramota ne priznati da se sa prilično zahtevnim tekstovima vokal (koji je uz to i basista, ne zaboravimo) izborio na način na koji se retko ko izbori sa srpskim jezikom u rokenrolu.

Ja se, sa svoje strane, iskreno nadam da sam doprineo da se neko out there odluči da pribavi i čuje prvenac južnjačkih afrofankera. Ovaj album nije samo kreativno nadogradio svoje pomenute uticaje (i mnoge ovde preskočene) - otišao je korak dalje, dao nam je nešto za slušanje nakon što mnogi od njih nisu više vredni pažnje.

Da i ne pominjem koliko je dobra muzika za ples, droge po izboru i eksapizam dragocena za vremena u koja ponovo ulazimo.




Thursday, October 22, 2015

Nezgodno (X): DOBRI ZA IZBEGAVANJE (DEO 1/?)






Iako je sekcija Nezgodno posvećena uglavnom dubljim, neizlečivim zajebima u ljudskoj prirodi i onome što se generalno da nazvati human condition, ovaj put pravim izuzetak, i spuštam se u kaljugu društva kao najplićeg i najnebitnijeg suštinski, ali ipak iritantno sveprisutnog lica postojanja (well, kako kome - meni s vremenom sve više dođe naličje, suptilna mehanika “viših sila” iza svega ima mi više karakteristika lica) - samo da bih u toj ometenosti civilizacijskih razmera ukazao na ljude, ponašanja i pojave koje posebno umeju da se kaljugasto prilepe za noge, gram po jebeni gram, dok čovek ne shvati da nema više snage ni da hoda ni da leti. 
Treba imati na umu da je ovo moja lista, no možda vredna bilo kome ko iz nekih razloga nađe deo sebe u tekstovima na ovom blogu. 

Ova govna više neće traćiti moje vreme:

PATRIOTE i lokalpratriote - iako nemam nameru da rangiram ovde, govno je govno je govno, ovi su mi prvi na pameti jer toliko dobro oslikavaju u jednostavnom vidu suštinsku tendenciju koja prožima sve ostale govnare: kompulziju da se svoji beznačajni stavovi i sklonosti koriste kao neka vrednost za trgovinu. Brate, ako tvoj doprinos zemlji, podneblju, duhovnom etimonu, čemugod, nije toliko značajan da je sam po sebi vidljiv, nikoga ne boli kurac zaista za tvoje nacionalno osećanje i timske strasti. Većina vas smara sa tim samo zato što nema drugih vrednosti za trampu. Što je još gore, većina je svesna da se to vidi iz aviona - i opet smara. Ne kupujem ništa, odjebi od vrata.

AKTIVISTI, agitpropalice, mladi lideri, izludeli stranački simpatizeri sa socijalnih mreža i NVO krvareća srca - odnesite se svi odma’ u tri pizde materine. Niko od vas nema slobodu da kaže išta što oseća. Potpune ste kučke svojih ambicija, morate da poravnate sve što govorite sa javnim nastupom i u procesu ste sebe napravili opustelim individuama iz kojih jauče jadnost na najmanji dodir. Dijalog je majka pameti, ali čovek više šanse ima za smislen dijalog sa odjekom iz šahte nego sa vama. As for me, sledeća osoba koju ću imati živaca da slušam o belosvetskim nepravdama na lokalu moraće da prođe  neophodnu inicijaciju. 


Poslužimo se primerom - ako želite da mislim kako je vaše mišljenje o izbeglicama iz Sirije bitno, hoću dokaz da vam je stalo. Hoću video kako se jebete sa Sirijcem. I to je ljudska potreba. 

I nemojte sad da mi bežite u picajzliranje o preciznom i fer jeziku, te u redundatne lekcije o važnosti političke korektnosti - znam to sve. Donesite mi video kako žonglirate u ustima par čokoladnih jajca. I to je čovek, ima svoje potrebe, daleko je od kuće - siđite sa tabernakla i nađite mu se. Eno i Mikser raspis'o konkurs za dokumentarac - što dokumentarac, što ne pornić? Taman da upotrebite najzad te preskupe budže od Kenona kupljenih preko projekata kojima zaklanjate svaki jbni stejdž kad svira neki bend za koji ste juče čuli. Dajte svoje telo, dajte nešto čega nemate dva. Nađite se i ženama iz Sirije, ukoliko nisu isuviše ubijene u pojam. Sasvim bih razumeo ako im nije ni do čega, ovako između dva sranja. 

Ali, ponudite maksimum od sebe. 

Otherwise, odjebite u skokovima, niste ništa bolji od ostalih koji rade nešto da bi imali bolje mišljenje o sebi. Sačuvajte svoju pregolemu pamet i osećaj za ljudsko dostojanstvo za onaj dan svake četiri godine kad super kapirate kakve ste i kome sve kučke.

Jeste, totalna sam svinja sad. Ali znate šta - svinje su pametne koliko i delfini, a pogledajte kakav tretman u društvu imaju. Toliko o pravdi u ovom svetu. 


I da, ne pravim pitanje kog ste pola, roda, pedigrea, identiteta i hude telesne sudbine dok dajete oralno olakšanje žrtvama ratne krize. Razumem ja da niko od nas nije sebi jasan, da nema kraja tome koliko smo duboko poremećeni unutra. Nisam ja picajzla k'o ovi što slede >>>


STRUČNJACI IZ DOMENA RODNIH STUDIJA, KVIR TEORETIČARI, LGBT dušebrižnici, whatever - rođaci, stručnjaci ste vi za kurac krasni, no-pun-intended. Još jedna maloumna a glasna rulja, koja je sužavanjem štiva na svoje omiljeno nekako skapirala da se razume u to kako svet funkcioniše, te da zato predstavlja neki faktor u svemiru. Da vam kažem nešto: SVI smo mi zbunjeni izjutra kad si zavirimo u gaće i nagomilane sumanute ideje - svoje, tuđe, svejedno. Pravljenje zasebne nauke od toga je samo još jedan bezobrazan vid puste želje da se živi od palamuđenja. Ustvari ste isti kao i prethodne grupe - hteli biste da od svog, inače samo vama bitnog opredeljenja ili simpatija za određenu nišu unutar društva napravite nešto za trampu, i da živite do kraja sveta preprodajući tu maglu. Get an actual job. And an actual academic degree.
 
POMODNI LEVIČARI - najdosadnija i najbezobraznija skupina by far. Majstori, razumite jedno - svaka galamljiva grupa koja nema šta drugo za izneti osim šta jako želi a nema i kako se povodom toga oseća, te zašto je to opšti problem je potrebna društvu i ovom svetu isto koliko i šarlah. On large ste naporni, nepismeni i neotesani, u ekonomiju se razumete koliko i oni patuljci što kradu gaće u South Parku, a na ovim prostorima ste dodatno zadojeni apeTITOm za otimačinu od prethodnog naraštaja drčnih nikogovića koje je narodna revolucija izbljuvala kao razjeban šaht. Udarne vesti za vas: niko vam ništa ne duguje, ne postoji na svetu sem smrti ništa što vam sleduje samo zato što ste živi, nema više mesta u činovničkom aparatu (gde potajno vidite sebe kad završite sa studentskom/internetskom Che Guevara fazom) ni u 'političkim fabrikama' gde uvek mogu da se kradu mrvice koje ostanu od crvene oligarhije, ako ništa drugo (gde ste, može biti, gledali roditelje ili njihove roditelje, pa vam se to u okolnostima tranzicijskog svinjca, retuširano nostalgijom čini kao neki dostojanstven život). Svakome na svetu fali pun kurac svega, pa opet ne zaziva svako pučko nasilje, ukidanje demokratije i redukciju ličnih sloboda da bi to dobio. Neki ljudi i rade - što je vama Fejsbuk revolucionarima bez dana radnog iskustva komple
tno strana stvar. Drugi, kao potpisnik ovih redova na primer, nemaju nikakav problem da priznaju sebi sledeće, u smislu socijalne pravde i povezanih fenomena:




RUSOFILI bez razloga - pogledajte My Joy. Dokle god vam pažnja izdrži.

NEOČEKIVANI BRANITELJI SRBIJE sa globalnim turističkim iskustvom - jedite bre govna. Svako sa dva grama mozga zna da su neke stvari svuda iste, a da neke nisu, te da od svakog mesta ima gore. Postvizantijski, post-otomanski kulturni, duhovni i civilizacijski prostor je kazamat pameti, istorijski i kulturnoistorijski kontinuum lišen ijedne prave humanističke faze, samo un pictura sermones, propoved dokle ti pamet vidi unazad. Zato nam je književnost sranje, zato su nam filmovi mahom sranje, zato nam je umetnost priviđenje pocepano između kanona i majmunskog oponašanja spoljašnjosti koju ne razumemo, zato smo u ovako glupi, dosadni, nasilni i bezobzirni u većini slučajeva - zato što nam je tema, ideološko jezgro, sve. Izvedba se ne računa. A ako se neko i prevari da joj malo posveti pažnje, on to na istu temu. Ništa iz domena vašeg iskustva, dragi turisti, akademski turisti i dijasporo, neće promeniti ovu činjenicu. Zato ne smarajte, aman. 

"DEVEDESETE" likovi i likuše - za ovo postoji samo limitiran set mogućih razloga: 

1) loš, nikakav, ubuđao, mučan smisao za humor i zabavu (vidi naredni pasus); 
2) niste bili ni rođeni devedesetih; u ovom slučaju, rado bih gledao kako vas neko jedno po jedno vezuje za stolicu i pretvara u krv od batina litrom zejtina i kilom šećera u papirnoj kesi - da steknete malo bolje taj osećaj koji neki od nas pamte i bez toga; 
3) bezobrazna ste estradno-menadžerska govna koja zarađuju za život na ovim maloumnicima koje sam prvo pomenuo; i konačno - 
4) živeli ste i devedesetih, a bilo vam je dobro i smatrate da je tad bilo bolje, i da bi bila banja kad bilo tako opet.

U svih pet slučajeva - voleo bih da ima leka protiv vas. Jedan bitan deo razloga zašto ovde nikad neće biti bolje, iako ni izdaleka najbitniji, ne laskajte sebi - je to što vi živite, dišete i kotite se.


MUZIČARI koji prave vickastu muziku, prekomerni, preterano entzijastični i isključivi obožavatelji treša - moj lični cvet prekurčenosti. Jebem ga, svako ko je nekad pokušao da se izrazi u bilo kojoj umetničkoj formi, imao je u nekom trenutku frku da će biti ismejan. To ne opravdava ovakav kontinuitet niskih dometa. Koliko god vi mislili da će svako da klekne i da opali jedan alalkurac suptilnoj ironiji vašeg treš proseravanja, te vešem umeću zezanja, EJ, ZABAVE bez, znaš, mnogo iskrenosti ni velikih ciljeva - to je za idealiste i paćenike koji nisu shvatili U ČEMU JE FORA, u zabavi EJ, ZABAVI bez kraja, na Balkanu, poslednjem uporištu neobuzdane zabave, ej, zabave - pitaj Engleze, pitaj Amere, pitaj skandinavske bekpekere, nigde nema ovakve ZABAVE BEZ KRAJA... Ili ste ona podrumska, frustrirana prepametna opcija, koja ce čak i ne zabavlja, samo grca u zavisti i mržnji? Svejedno, sve je to S. A. R. S. 


Sve je to Dubioza koletiv, pa makar bilo i Duboka ilegala. 

Ne kažem da nemate pravo da to radite niti bih da ikome propisujem kako da se zabavlja. Samo bih stvarno voleo za promenu da čujem nekog ko je ozbiljan oko onoga što radi, s vremena na vreme.

Toliko za ovaj put. 

Sunday, May 3, 2015

ZVUCI IZ ZAPEĆKA (1): Havarija, bolest najmilija



Budući da ionako pišem najmanje od svega što radim, a da je ovo moja rupa u zemlji belosvetske mreže u koju urlam i šapućem, zaključih kako bi bilo lepo da se nađe mesta i za neke druge stvari koje radim, sam ili u savezu sa drugim dušama koje srećem dok skitamo, prisećajući se kako smo uopšte došli na ovu planetu.

Evo prve epizode.


Čika Pitija verovatno ne treba puno da predstavljam, makar zbog Goribora ako ne zbog brojnih drugih pojavljivanja po saradnjama. Tearpalm, svoje dugogodišnje psihodelično nedelo ću u detalje predstaviti drugom prilikom, pošto je pomalo duga priča i ne bih ovde da pretrpavam.

Imamo već jedan zajednički album, objavljen 2012, koji je prošao šaroliko kod publike, neke je ljude zbunio, neke oduševio, neke možda razočarao (uprkos etiketi na disku 'MUSIC ON THIS CD MIGHT NOT MEET YOUR EXPECTATIONS), a uglavnom ostao znan među ljudima kojima ni pre toga nismo bili nepoznati. Imao je jednu ali vrednu živu promociju,o kojoj možete pročitati lep izveštaj kod dragog člana Tearpalm familije i pogledati nekoliko ekskluzivnih snimaka celih pesama.



Sledeći, sa koga je i ovaj video-singl, će doći kasnije ove godine, zajedno sa pojavom nove izdavačke konspiracije 93.93, o kojoj ću verovatno više pisati ovde.

Dobrodošli u zapećak, uživajte!





Tuesday, April 7, 2015

EARLY WARNING SYSTEMS (1): Čudesna šuma (The Elm-Chanted Forest, 1986)




Ovih dana, da uopšte ne zalazim u sve neprekidno tekuće aspekte Nezgodnog, jer real time izveštavanje o svemu bi verovatno obesmislilio samo sebe, osećam se malo povučeno za jezik da izložim neke od primera svoje davnašnje opsesije implicitnim po(r)ukama koje se mogu naći u stvaralaštvu za decu - ili ih bar ja tamo nalazim.

Razlog za ovo podgrevanje stare teme je prvenstveno sadržan u činjenici da smo samo u poslednje vreme gledali bar nekoliko puta dnevno, svaki dan, jedan jugoslovenski klasik iz domena stvaralaštva za najmlađe. Iako sumnjam da će ikome ko je rođen znatno pre osamdesetih ili početkom naredne decenije naslov da izazove momentalne asocijacije ili uspomene, radi se u stvari o prvom dugometražnom crtanom filmu urađenom u Jugoslaviji  (preciznije u tadašnjoj Saveznoj Republici Hrvatskoj), u koprodukciji sa nekim američkim partnerom - generacije '75 - '85 otprilike do sad su već verovatno pogodile da se radi o Čudesnoj šumi.

Znam i dalje dosta ljudi kojima je ovo draga uspomena na detinjstvo - i s razlogom: u pitanju svetski urađen animirani film iz doba kad su crtani filmovi bili više od gomile neimpozantnih ćoškastih i retardiranih junaka sa Cartoon Networka; dugometražni crtać sa gomilom upečatljivih junaka i više finih poruka no što bih i mogao da nabrojim odjednom: od važnosti zaštite okoline do ljubavi prema prirodi i životinjama, do mikroskopskog primera jedne od Solomonovih tajni na delu - da inherentno dobro postoji u svakome, računajući i anoreksičnu kukavicu od čarobnjaka (tip se zove Štapić - need I say more?), koji je ovde ono što je neophodno svakom dobrom delu za decu, a indeed i u životu - unlikely hero. Znate, nije anti-heroj, prosto je puvanjak, pre no što iz njega ljubav i prijateljstvo, te prepoznavanja višeg dobra ne izvuku heroja.

Mršav, jer njegov car tako traži. Ćelav je zato što je jadnik


Dobro, pored nekog indoktrinacijskog taloga koji je neizbežan, kao što je namicanje ideja da će preduzimljive sirovine spasiti dan (mizogini, religiozni dabar, međed pijandura, tupi atletski has been), što možda i nije tako netačno uvek, ali ako ništa drugo, mene nervira kao ideja, te da nije dobro biti gljiva - ima i finih dodira balansa ovakvoj propagandi, oličenog recimo u tome da je, uprkos svedena na kitnjast rep od malopre pomenutog dabra, lisica ta koja će razotkriti pravu prirodu problema koji šuma ima sa terorom Kaktus-Cara, te da bez krtice kojoj se dušbeg od dabra nije javljao od, ehm, poslednjeg susreta a koja, eto, nije zlopamtilo, ni čarobnjak ni šuma ne bi imali šanse.

No ono što je meni glavno u celoj ovoj priči je jasno istaknuta važnost prevazilaženja straha od promene. Svako promenu doživljava na sebi svojstven način - slikar je kompletno bez problema sa tim da mu intervencija mitskog drveta da nadnaravne moći, budući sanjar i zanesenjak; čarobnjak pati od ogromnog straha da upotrebi svoje moći kako oseća da bi trebalo jer se boji kazne, ali njegov je strah ništa prema onome koji oseća apsolutno nagori dramoser i mučena neurotična nasilna duša u celoj priči:

Ovaj tip.

U osnovi, Kaktus-Car je muškarac od glave do pete: potrven od pritiska da dokaže svoju golemu važnost i sliu, a opet bez elementarnog znanja ili hrabrosti za inicijaciju u zrelost, šta god ona bila; logično, usled takve hronične forme prosto urnebesnog kukavičluka, on postaje nepodnošljivo naporan, nekomunikativan (u više navrata propušta da čuje važne istine zato što je zaslepljen mržnjom prema dabrovima toliko da na pomen same reči pada u histerične epizode - BEAVER ANXIETIES, za one sa elementarnim poznavanjem poganijih delova slenga u američkom engleskom, te osnovnih premisa Frojdova dela) i nadasve nasilan. Opirući se zalaženju u tumačenje proročanstva koje mu ubećava nejasne strahote cveća, on dosađuje raznim elementalima (vatre, vode, itd.) pokušavajući da im govori šta da rade, te nakon što ga ovi redom odjebu uz dosta kolateralne štete (što čini, uzgred, još jednu potencijalno važnu lekciju - elementali rade samo ono što njjih zanima, to im je suština), tipično za nasilnika u vladajućem položaju, on lepo odluči da napravi mašinu kojom će da poseče čitavu šumu, i aupičkumaterinu.

Ne pokazivati bodljikavim patrijarsima.
Stvar je u tome, moliću lepo, patrijarhat sere kreč od promene. Ne jednom sam kroz poznanstva sa ljudima u kojima je patrijarhalna indoktrinacija jaka ili još jaka, potvrdio to sebi. Patrijarhat će pre odabrati apsolutno uništenje SVEGA, nego li promenu - pogotovo ako se radi o promeni koja podrazumeva disoluciju dogmi, već postojeg poretka i pogotovo, identiteta samog eksponenta vrednosti očeva, dedova, pradedova, et cetera-bloody-et cetera. Drugim rečima, patrijarhalni princip u nama smatra da je svaka korenita i nagla promena LUDILO ili SMRT.

Što nas, realno, sprečava da procvetamo. Makar i u prolupalog big gej floralnog hipika, kakav postaje Kaktus-Car nakon što, citiram, 'pogne leđa' pred neizbežnim . Dok prokreacija ostaje na seljačinama, as always: međedi i dabrovi produžavaju vrstu, dok se vi zajebavate. Kako bilo on je, očigledno, puno srećniji tako, što kompletira pouku: šta god da je iza promene, kad inicijacija počne, veoma je verovatno da ste to Vi sami, minus proseravanje. 

Pa vi sad vidite.

E da, uzgred - kol'ko se ja u drveće i ingliški razumem, elm je brest, dok je čarobno drvo u priči hrast, verovatno zasnovanao na slovenskim verovarnjima - no otkad ameri brinu o takvim stvarima, kad već moraju da titluju neka tamo trećesvetska sranja.

Al' to sad stvarno nema veze.


U SLEDEĆOJ EPIZODI: Leptiriću-Šareniću, ili: reči upozorenja ženskoj deci

Tuesday, December 23, 2014

Noise Annoys (2): CRNO DETE

Sviraj! Sviraj! Sviraj! Sviraj!
Kako? Zašto? Gde? Kome?
Sviraj! Sviraj! Sviraj! Sviraj!
Kako? Zašto? Gde? Kome?

Zadovoljstvo
radiš nešto dobro
Zadovoljstvo
radiš nešto dobro

Sviraj! Sviraj! Sviraj! Sviraj!
Kako? Zašto? Gde? Kome?
Sviraj! Sviraj! Sviraj! Sviraj!
Kako? Zašto? Gde? Kome?

Ništa ne dobijaš
ništa ne gubiš
sada možeš
da sviraš kao bog


                                     - CRNO DETE, Sviraj


Artwork: Ana Vujović ( www.anavujovic.net )

 
Kao što sam pomenuo u prethodnom postu u ovoj sekciji, pokušaću da, kad mi vreme dozvoli, napišem koju o muzici koja me je na ovaj ili onaj način dotakla. Redosled događaja je hteo da i ovaj post bude o aktuelnom, ovdašnjem autoru, bendu i albumu, iako će se verovatno vremenom najverovatnije ispostaviti da će tekstova o aktuelnim autorima odavde biti ubedljivo najmanje na ovom blogu. Ne zato što nema dobre muzike danas i kod nas, ili zbog izostatka one vazda zazivane a uvek i u svakom slučaju diskutabilne scene o kojoj se svaki čas ponegde čuje ili pročita neki lament; svakako ne ni zbog kontinualno usrane situacije za nezavisne (pojam koji je kod nas danas jednako sporan kao i termin indie na globalnoj muzičkoj 'sceni') muzičare, ovde-onde još povremeno opisivane u tekstovima sumnjive dubine u smislu istraživanog uzorka - mislim da gore citirani tekst pesme savršeno sumira moja dugogodišnja shvatanja povezana sa ovim pitanjima. Ne očekujem previše 'domaćih' (još jedan za mene problematičan pojam) bendova i izdanja ovde prvenstveno zato što ima žalosno malo onih koji svoju muziku tretiraju kao umetnost, sposobnu da razgori iskru ionako prisutne želje za transformacijom kod pojedinca u publici, da kao iskustvo ostavi trag na čoveku; ustvari žalosno je malo domaćih autora koji svoju muziku uopšte tretiraju kao svoju. Najčešće izgubljeni u grčevima samosvesti, poziranja, oponašanja, egotripova koji ponekad idu do manija veličine, 'producentske' prepameti i vazda joj pridodane 'vickaste' ironije, a retko stidljivi na kompromise i još ređe čak i na male pare, srpski alternativni (ovde odustajem od dalje upotrebe navodnika koji i jesu i nisu) muzičari en masse uglavnom ne mogu ni da priđu potrebnoj iskrenosti, ozbiljnosti i poštenju neophodnim da se stvara - čak i popularna - muzika koja će izdržati sud vremena. To što među njima ima i dobrih muzičara i talentovanih a neostvarenih autora za mene ni najmanje ne menja stvari.

Dobar primer da se ovo ilustruje je meta-hipsterska manija za treš narodnjačkim momentima egzistencije koju svi delimo (egzistenciju, ne maniju), koja je poslednjih godina drmala urbane centre u Srbiji i mnoge nezavisne (uglavnom po defaultu, koji diktira činjenica da samo drugari i poneki YouTube manijak za njih znaju) muzičke projekte. Iako su retki pojedinci, kao Lenhart Tapes i mangulicaFM uspevali da proizvedu neposredne i snažne momente upravo zbog uočljivog truda da eliminišu ironiju iz svoje stvaralačke formule, sama pojava tog najskorijeg talasa muzičke mizofilije je u javnom životu, makar tamo gde sam se i sam kretao, postala jednako nepodnošljiva kao, u nedostatku boljeg primera bez primene klozetskog rečnika, jebeni mjuzikli - u mjuziklu samo čekaš onaj bez izuzetka (dobro, ima taj jedan) pornićarski predvidljivi trenutak kad će neka budala da zine i zapeva kad ti je to najmanje od Života potrebno; isto tako, na žurkama, pre ili posle svirki, ili na bilo kom okupljanju lepoizgledajućih mladih ljudi 2010. - 2013, pogotovo ali ne isključivo u Beogradu, kao da mi je lebdeo nad glavom taj trenutak kad će nekom nemaštovitom davežu da padne na pamet da pusti svoju selekciju narodnjaka ili, krajem rečene epohe, neki od gorih ФЕСРАМ momenata. Ipak bolje nego Zemlja Groova ili Sevdah Baby, priznajem - ali ipak gore od jednog, jedinog, dovoljnog, neretko i suvišnog Ramba Amadeusa, pa time na neki način i izlišno.

Sve ovo pišem pre svega zato što bi deskripcija 'noise improv karasevdah turbo rock grupa' iz info sekcije videa za stvar Život, sa najnovijeg albuma Dževad, nekoga ko možda deli moje sentimente prema gorepomenutom trendu mogla da odbije na prvi kontakt, što bi bez ikakvog preterivanja, imalo za posledicu da dotični ili dotična propusti ubedljivo najbolji alternativni rok album ne samo ove, već možda i prethodne godine.

Za one koji od ranije znaju za rad Damjana Brkića, što kao glavnog autore muzike Klopke za pionira, koja svakako zaslužuje poseban tekst ovde i uz Goribor predstavlja dragoceni predah u mnoštvu njanjavih MTV2 wannabe bendova tzv. nove srpske scene, te sumornjikavih i dosadnjikavih poluklonova Block Outa neretko izašlih direktno iz producentskog šinjela Nikole Vranjkovića - koji sa svoje strane dobro ilustruje koliko je neosporno talentovan pojedinac potencijalno opasan za nejaku 'scenu' - što iz rada pod serijom pseudonima (BELI4, Brkić) od kojih je najskoriji Crno dete, ovo verovatno i nije preveliko iznenađenje. Čovek je još na svirkama oko instrumentalnog prvenca Riffs, kao i na svirkama KZP pokazivao 'kako se to radi' na gitari, i u stanju je da iznedri apsolutno najopakije, najsirovije i najprljavije rifove na ovim prostorima iz svog double amplified setapa, na neki način je budio ovakava očekivanja od novog materijala čak i pre nego što su u muziku Crnog deteta uvedeni vokali i živi bubanj. No tehnika nije sve, kao što zna svako ko je ikad pokušao da se izrazi muzikom.

Lepota albuma Dževad je u prirodnom i kompaktnom spoju između sviračkog osećaja, spontanosti i kompletne neposrednosti u izrazu. Jasni, proživljeni i ubedljivi tekstovi, i furiouzna, gotovo sasvim improvizovana na ranijim probama muzika, koji seku kroz samu srž ukupnog iskustva domaće (ovaj put bez ikakvog problema sa tim izrazom) stvarnosti, ali jednom, za promenu, bez mizerablističkog lupetanja, jeftinih aluzija na rekreativne droge, udaljene geografske lokacije i sveprisutni kloš i što je najvažnije: bez kuknjave.


Za razliku od 'prepametnih' bendova i projekata koji žive od umrljavanja linije između ironije i samosvesti loše pokrivene neizbežnim 'zajebantskim' pristupom, kod Crnog deteta nema zaista mnogo toga što nije direktno dostupno i čulima i intelektu - sve je jasno: od imena, koje upućuje na crnu muziku, bluz preciznije, za koji su dobre šanse da vam je neko još u osnovnoj školi nasrao kako je muzika 'patnje američkih crnaca' i neizbežne asocijacije na užase deprivilegovanosti na domaćem (kako god shvaćeno ovaj put) terenu, do karasevdah sentimenta i zvuka postignutog za dan snimanja, sa unihopom kao pop filterom na mikrofonu i na analognom višekanalnom snimaču.

I baš zato ostaje potpuno neskrivena glavna lekcija koju Crno dete ima za današnjeg slušaoca - bluz je, baš kao i karasevdah, proistekao iz patnje kojom nas Život nemilice šiba, ali je daleko od žalopojke - naprotiv, budući muzika za igru, a slično sevdahu, jedan je od najmoćnijih puteva da se taj život voli, iskusi do kraja, uhvati za rogove i - živi.

Ili, jednostavnije, i puno lepše formulisano kroz zvuk i reč ---



Živim te - udari me
osećam nešto - bolje mi je

Udari opet - čisto je sve
vidim kroz krv - nazire se

Udri još jednom - da pobedim te
kosti se lome - 


ŽIVOT JE LEP


istražuj dalje:

http://www.crnodete.com/
http://www.ne-ton.com/
http://www.endless-sustain.com/

Sunday, November 23, 2014

NEZGODNO (9): OUR FATHER






Ovo je post o Ljubavi. 

Ljubavi, koja je uvek tu sa nama, koja nas nikad nije napustila. Mi smo oni koji joj stalno okreću leđa.

Nema deljivosti u ljubavi. 
Nema gubitka. 
Nema opasnosti. 

Ne može se biti prevaren.

Kao i onaj dobro poznati slon od ovog kolektivno oblikovanog, nepreglednog, interaktivnog holograma koji svi živimo, na nivoima za koje imamo koncentracije da ih vidimo ili naslutimo i na svim onim koji jednako vredno rade van našeg poimanja, kojih se možda seća neki zabačeni kutak našeg unutarnjeg univerzuma, tog univerzuma koji ogleda ovaj zajednički i takođe je nedeljiv od njega, i ta sećanja oblikuju u nama i bogove i imperative prirode - i ta ljubav koja prožima SVE ove planove nije nikome od nas vidljiva u celosti. 

Ne znači i da je van domašaja našeg iskustva.

Ponoviću, jer je to najvažnije što sam ikad imao da kažem.

TO ŠTO JE LJUBAV VAN NAŠEG POIMANJA, NE ZNAČI DA JE VAN DOMAŠAJA NAŠEG ISKUSTVA.

Odrastao sam, uglavnom, bez oca.

Eto jedne savršeno obične rečenice.

Osim što nije u potpunosti tačna. Odrastao sam uglavnom odvojen fizički od svog oca, iako smo u nekoliko navrata proveli vreme zajedno. No i tad, kao i sad, shvatao sam, iako ne jednako čisto onda i sad, da gotovo nikad nisam živeo bez oca.

Ovo može da ima toliko značenja, ali ja ću se zadržati na onom za mene osnovnom.

Odrastanje sa idejom roditelja, odsutnog fizički, nije odrastanje bez tog roditelja. 

Još kao mali sam shvatao da je bolje da se ljudi raziđu no da budu u stalnoj svađi, i nije mi smetalo, čak sam smatrao glupim to što su neka deca koju sam vremenom upoznavao, postavljala sebi prekobrojna "zašto" oko svega toga. Zato, jbt, to je to. Ne govorim o tome.

Poenta je za mene ovde, da odrastamo svejedno sa uticajem te roditeljske figure u glavi. Verovatno (mrzim nadripsihologe i nemam nameru da to izigravam ovde) sa nekom nemuštom svešću šta bi odobrili ili ne. I to ne znači da prema izvoru te svesti nismo svesni veze te iste Ljubavi koja prožima sve.

Opet, postoji ta urlajuća praznina u koju nikad nismo mogli da smisleno pošaljemo svoj odgovor. Nismo sigurni da je naš kraj strune Ljubavi dovibrirao do onih od kojih smo odvojeni u ovom životu, kako obično zovemo ovo čega smo svesni oko svog postojanja. 

Sa njihove strane ne može biti drugačije. Može da bude samo otežano željom da se neko sa druge strane te plemenite strune zaštiti, da se zagrli, da mu se da početna svest da nije sam, u životu u kome će se za punu tu svest iznova i iznova boriti sa jako lošim i sve gorim šansama u današnjem društvu.

Danas sam ja otac.

Od skvrčene, istraumirane persone koja je razmatrala u sebi Antigonin izbor, poricanja sebi potomstva, odluke da ovo staje ovde, sa mnom, nemajući hrabrosti ni osnovne snage da se suoči sa oduvek prisutnom nemoći, uz pomoć Lepote i jednog od brojnih lica kojima se sveprožimajuća Ljubav manifestuje, došao sam do shvatanja da je, ako je Neko već rešio da se iz blaženog svetla nematerijalnog, u kome je shvatanje Monade, suštinske nedeljivosti, prirodno stanje bića, spusti u još jedno iskustvo ove u jezik, versuse, isključivost i silu okovane dimenzije, i pokuša ono što bi većina nas dezorijentisanih i grčevitih mutanata sakate pažnje izravno nazvala nemogućim - da bez prethodnog iskustva ovog sveta donese u njega malo S V E T L A - najplemenitija stvar koju bi nedisciplinovana i za život, makar i ovaj ovde, pogotovo ovaj ovde, polusposobna budala kao što sam ja mogla da uradi je da u tome pomogne, budući obdarena makar tim jednim neotuđivim darom - da u tome posreduje.

Ja se ne osećam ništa spremnije danas da pružim sve ovo navedeno dva pasusa iznad. Ne osećam se ni snažnije ni spremnije.

Bivanje roditeljem je za mene kao da nosite upaljenu sveću kroz pusto vetrovito polje, i čuvate joj plamen.

I ja ne dozvoljavam sebi da se nadam, u doba kad delom budalasto a delom sa proročkim strpljenjem čekam da uveliko gangrenozni patrijarhat sa svojim silama, survivalizmom, ratovanjem i upravljanjem najzad ispusti svoj poslednji gadni dah, da će ti vetrovi biti manje besmisleni i jaki, već hrabrim u sebi nadu da će nejaka budala kao ja, po prvi put u životu, biti u stanju da ih savlada i oslobodi nekoga novog i nesputanog bespotrebnih promrzlina, ovo malo vremena dok taj Neko ne bude u stanju da preuzme svoje pravo na sopstvene vidike, zablude i otkrivenja.

Valjda je sve što ovde pokušavam da kažem, ako Vam to inače ne ide, blaženstvo monade i nedeljivost Ljubavi ćete možda najpre i najlakše da ostetite uz pomoć svoje dece, na dodir njihov i pogled, u kome je moguće videti da smo svi jedno. U tome je njihova misija ovde već ispunjena.

Makar tu, ako svi drugi pokušaji da živimo nedeljivu i nesebičnu Ljubav na Zemlji omanu, taj dodir čeka na nas.