I can't swim, let's dive again ------
Noir Désir
Što više napreduje ova stvar, sve mi je teže da započnem išta. Ova stvar sa ređanjem Nezogodnih naličja svega što vidim. Vidim i naličja. Možda me je taj uvid najpre i napravio ovakvim.
Konstantna svest o stvarima koje obično potonu pod grid osvešćenih slojeva u nama, uprkos raširenom verovanju, ne stvara od nas nužno bolje ljude. U stvari, u mom iskustvu, pre stvara ljude potpuno udaljene od rasuđivanja o dobrom i lošem, pa time i od komparativa ova dva.
Pretpostavljam da je ono na šta ciljam ovako neartikulisano ovde pokušaj da zadrem u to zašto neki ljudi, a prema svemu primljenom iz okoline tokom poslednjih petnaestak godina i ja sa njima, posle određene granice svesti o tome kako funkcioniše ljudska priroda i posle određenog stupnja pomirenosti sa sobom i svojim osobinama, jednostavno postaju nepodnošljivi drugim ljudima.
Jedan neophodno pritup ali možda najtačniji način da se cela stvar uprosti je - postaje se netolerantan na nepristojan procenat ljudske drame iz okoline. Ako uzmemo u obzir da svako pati prevashodno u srazmeri sa nemogućnošću da zauzda svoj ego, jasno je i čemu takva netolerancija vodi.
Mrzim ovakav rečnik.
Gde je tu uzbuđenje?
Da preformulišem?
Nekih dana jednostavno je nemoguće podneti ljudski soj. Sve to nemoguće batrganje u poludovršenim privatnim tamnicama okoštalih ideja o sebi i okruženju, sva grčevita nemoć i uporno pokušavanje se ona natovari na savest drugima, demagogija, selektivan vid i sluh, egocentričnost i bezobrazluk... Povrh svega, nemoć da se apsolutno izbegne išta od toga u sopstvenim zahvatima na svakodnevici. Gorka činjenica da svemu ovome nema i ne može biti kraja, ne ovde i ne uskoro.
Zapanjujuć broj ljudi je bolno nesposoban da prihvati vest da nam se ono što neki od nas pojme kao dobro i zlo, bilo koji binarni par kojim pokušavamo da razapnemo mapu nekog dela stvarnosti koji nam izmiče, jebeni Jin i Jang, Eros i Tanatos, svaki vašljivi par dosadnih poluistinitih zamišljenih ekstrema - svi se neprestano razbijaju od jebanja iza naših leđa. Dok se mi trudimo da ih posmatramo kao zaraćene opozite.
Pored toga, jeziv broj seronja, pogotovo u sredinama gde je šaputanje dogmi sebi pred spavanje drag i važan običaj, istrajava u iritantnom uverenju da im život nešto duguje. Život i ljudi u njemu. Pažnju. Poštovanje. Baš te dve stvari koje sami nikad ne daju bez debelog interesa.
Svet koji opisuju perpetualni sukobi, u kome je kardinalna greška potraga za istinom iza stvari. Zato što za sukobljene strane ta istina ne postoji, osim možda kao ideal i izgovor za okrutnost.
I u tom svetu, nekolicina dragih dropouta, ljudi koji su svesno lišili sebe štitova - za nas ili za svakoga koga znaju. Osećaj da su još tamo negde. Vreme provedeno sa njima leči crvotočine koje ostavlja naše raspalo bitisanje na ovom svetu - kako god da ga provedemo; u karnalnoj komunikaciji sigurnoj od lažljivog jezika, ili u trenucima dok taj isti jezik, u raznim zabitim tunelima noći i dana, oživljavamo i lečimo od truleži i plitkoće.
Taj... ritual, slojevit i repetitivan, odricanja strane u vladajućim sukobima zarad direktnog iskustva sveta i ljudi.
Onog trenutka kad smo shvatili šta smo njime uradili, počinje prihvatanje sebe.
A saznanje da čovek koji se pomirio sa sobom nikad neće biti u miru sa zaraćenim svetom je vrlo verovatno prvo koje ćemo STVARNO teško podneti.
Ako se do njega dođe.
I to je to?
Siguran sam da se ovakvim mislima ne bih bavio, da se moj izbor ne svodi na onaj osnovni - prisustvuj ili odjebi.
Prisustvuj. Sve je kako ti se čini, ljudi vole probrane strane tebe, uporno te ubeđujući da si dužan da prigrliš sve njihove. Ili si drkadžija.
Odjebi. Nikome nije prijatno kad si u okolini. Uznemiravaš ljude.
Drkadžijo.
Stvarno nemam osećaj da sam rekao ono što sam želeo.
(dole: sken iz Tragova u plavoj ilovači, Niš 1994.)
No comments:
Post a Comment