Ovo je post o Ljubavi.
Ljubavi, koja je uvek tu sa nama, koja nas nikad nije napustila. Mi smo oni koji joj stalno okreću leđa.
Nema deljivosti u ljubavi.
Nema gubitka.
Nema opasnosti.
Ne može se biti prevaren.
Kao i onaj dobro poznati slon od ovog kolektivno oblikovanog, nepreglednog, interaktivnog holograma koji svi živimo, na nivoima za koje imamo koncentracije da ih vidimo ili naslutimo i na svim onim koji jednako vredno rade van našeg poimanja, kojih se možda seća neki zabačeni kutak našeg unutarnjeg univerzuma, tog univerzuma koji ogleda ovaj zajednički i takođe je nedeljiv od njega, i ta sećanja oblikuju u nama i bogove i imperative prirode - i ta ljubav koja prožima SVE ove planove nije nikome od nas vidljiva u celosti.
Ne znači i da je van domašaja našeg iskustva.
Ponoviću, jer je to najvažnije što sam ikad imao da kažem.
TO ŠTO JE LJUBAV VAN NAŠEG POIMANJA, NE ZNAČI DA JE VAN DOMAŠAJA NAŠEG ISKUSTVA.
Odrastao sam, uglavnom, bez oca.
Eto jedne savršeno obične rečenice.
Osim što nije u potpunosti tačna. Odrastao sam uglavnom odvojen fizički od svog oca, iako smo u nekoliko navrata proveli vreme zajedno. No i tad, kao i sad, shvatao sam, iako ne jednako čisto onda i sad, da gotovo nikad nisam živeo bez oca.
Ovo može da ima toliko značenja, ali ja ću se zadržati na onom za mene osnovnom.
Odrastanje sa idejom roditelja, odsutnog fizički, nije odrastanje bez tog roditelja.
Još kao mali sam shvatao da je bolje da se ljudi raziđu no da budu u stalnoj svađi, i nije mi smetalo, čak sam smatrao glupim to što su neka deca koju sam vremenom upoznavao, postavljala sebi prekobrojna "zašto" oko svega toga. Zato, jbt, to je to. Ne govorim o tome.
Poenta je za mene ovde, da odrastamo svejedno sa uticajem te roditeljske figure u glavi. Verovatno (mrzim nadripsihologe i nemam nameru da to izigravam ovde) sa nekom nemuštom svešću šta bi odobrili ili ne. I to ne znači da prema izvoru te svesti nismo svesni veze te iste Ljubavi koja prožima sve.
Opet, postoji ta urlajuća praznina u koju nikad nismo mogli da smisleno pošaljemo svoj odgovor. Nismo sigurni da je naš kraj strune Ljubavi dovibrirao do onih od kojih smo odvojeni u ovom životu, kako obično zovemo ovo čega smo svesni oko svog postojanja.
Sa njihove strane ne može biti drugačije. Može da bude samo otežano željom da se neko sa druge strane te plemenite strune zaštiti, da se zagrli, da mu se da početna svest da nije sam, u životu u kome će se za punu tu svest iznova i iznova boriti sa jako lošim i sve gorim šansama u današnjem društvu.
Danas sam ja otac.
Od skvrčene, istraumirane persone koja je razmatrala u sebi Antigonin izbor, poricanja sebi potomstva, odluke da ovo staje ovde, sa mnom, nemajući hrabrosti ni osnovne snage da se suoči sa oduvek prisutnom nemoći, uz pomoć Lepote i jednog od brojnih lica kojima se sveprožimajuća Ljubav manifestuje, došao sam do shvatanja da je, ako je Neko već rešio da se iz blaženog svetla nematerijalnog, u kome je shvatanje Monade, suštinske nedeljivosti, prirodno stanje bića, spusti u još jedno iskustvo ove u jezik, versuse, isključivost i silu okovane dimenzije, i pokuša ono što bi većina nas dezorijentisanih i grčevitih mutanata sakate pažnje izravno nazvala nemogućim - da bez prethodnog iskustva ovog sveta donese u njega malo S V E T L A - najplemenitija stvar koju bi nedisciplinovana i za život, makar i ovaj ovde, pogotovo ovaj ovde, polusposobna budala kao što sam ja mogla da uradi je da u tome pomogne, budući obdarena makar tim jednim neotuđivim darom - da u tome posreduje.
Ja se ne osećam ništa spremnije danas da pružim sve ovo navedeno dva pasusa iznad. Ne osećam se ni snažnije ni spremnije.
Bivanje roditeljem je za mene kao da nosite upaljenu sveću kroz pusto vetrovito polje, i čuvate joj plamen.
I ja ne dozvoljavam sebi da se nadam, u doba kad delom budalasto a delom sa proročkim strpljenjem čekam da uveliko gangrenozni patrijarhat sa svojim silama, survivalizmom, ratovanjem i upravljanjem najzad ispusti svoj poslednji gadni dah, da će ti vetrovi biti manje besmisleni i jaki, već hrabrim u sebi nadu da će nejaka budala kao ja, po prvi put u životu, biti u stanju da ih savlada i oslobodi nekoga novog i nesputanog bespotrebnih promrzlina, ovo malo vremena dok taj Neko ne bude u stanju da preuzme svoje pravo na sopstvene vidike, zablude i otkrivenja.
Valjda je sve što ovde pokušavam da kažem, ako Vam to inače ne ide, blaženstvo monade i nedeljivost Ljubavi ćete možda najpre i najlakše da ostetite uz pomoć svoje dece, na dodir njihov i pogled, u kome je moguće videti da smo svi jedno. U tome je njihova misija ovde već ispunjena.
Makar tu, ako svi drugi pokušaji da živimo nedeljivu i nesebičnu Ljubav na Zemlji omanu, taj dodir čeka na nas.
