Povodom izlaska albuma Pogrešna poznanstva (Rock Svirke Records, 2016.)
 |
| Dizajn omota: Darija Nikolić, Dušan Stanković, Miroslav Užarević, Darko Radisavljević, Danilo Pejković |
Kad sam počeo da pišem o muzici ovde, razjasnio sam da nemam bilo kakvu nameru da izigravam edukatora i gurua, kao ni sa ostatkom onoga što trpam u ovu rupu za saopštavanje tajni koje mi leže na duši; pišem isključivo o stvarima koje su me dodirnule lično, na ovaj ili onaj način. Da bih pisao kako osećam o prvencu niškog sastava Igralom, moram prvo da stavim malo otrova na moguće zle jezike.
Pre svega, ja o ovom albumu uopšte neću pokušavati da pišem 'objektivno' - na stranu moje duboko neverovanje u takav pristup uopšte, ovo je izdanje o kome će se, verujem dosta pisati, pa će biti i dosta objektivnih tekstova, sa i bez navodnika. Kome je do činjenica bez ličnog stava, evo zvanične objave izdavača, tu ima sve što mu je potrebno. Ja ovde, ispalo je do sada, pišem uglavnom o albumima ljudi koje poznajem - istoriografski tekstovi su zasad draftovi ili čak ni to, a budući da je hiperprodukcija generičke žanrovske muzike toliko usrala stvari na globalnom nivou, uglavnom se držim proverenih izvora neiskvarene kreativnosti, i nemam nikakav problem da to kažem. Ja ne pišem o muzici za novac, pa imam privilegiju da ne moram da prodajem muda za bubrege.
Kako god to zvučalo, jedina muzika sa 'ovih prostora' koja mi znači poslednjih godina došla je od drugara ili poznanika. Tako je kako je.
Drugo, ispada da su svi projekti koji su mi izmamili interesovanje nekako baš oni koji slučajno teže da testiraju neke moje duboko ukorenjene stavove i osećanja (slobodno čitaj: predrasude) o popularnoj muzici, pogotovo u regionu. Katabazija o postvizantijskoj duhovnosti u popularnoj muzici, Crno Dete o uplitanju etno motiva u gitarsku muziku, The Cyclist Cospiracy (o kojima će biti više reči ovde, samo dok uspem da otpratim njihovu vrtoglavu evoluciju u skorije vreme) o oba navedena; Igralom savršeno nastavlja ovaj niz za mene.
Da se razumemo, meni se bar deceniju jedu govna od epigonije Darka Rundeka, Darkwood Duba i KKN u domaćoj muzici, koja se na nesreću u Nišu, gradu koji sam u životu i mrzeo i trpeo i na kraju zavoleo, ali koji je uvek imao odlične alternativne bendove i nekoliko uistinu genijalnih, u jednom trenutku posebno primila iz nekog razloga (ta epigonija). Ne stojim bolje ni sa samim izvornicima - već jako dugo mi se jebe sasvim šta rade Rundek, KKN, bilo ko od tih autoreciklatora sa kraja devedesetih... Tako da me pseudo-reggae lelekanje i kukurekanje obično momentalno odbije kad prvi put čujem bend. Kao i ta neka Zagor-te-nej-Kilimandžaro hermetika u tekstovima. No, svaka predrasuda dođe na kušnju, pa i ova. Evo i kako.
Najjednostavnije rečeno, Pogrešna poznanstva je virtuozno odsviran, savršeno produciran album. Pustiću da to malo odzvoni u čitaočevoj glavi.
Igralom je trio, samo žice i palice, koji zvuči raskošno, masivno i puno u svakoj sekundi ovog albuma. Mladen Marjanović, kome moja hvala uošte ne treba glede produkcije i audio inženjeringa, ali koji jeste jedan od šačice ljudi u ovoj zemlji kome bih poverio da radi sledeći najbolji rokenrol album svih vremena da se ja kojim slučajem pitam (zašto je to tako čućete i na ovom izdanju, kao i na dugosvirajećem prvencu benda There., a za moj groš i na nekim ranijim izdanjima izašlim ispod njegovog čekića) je sa svojim saradnicima (vidite kompletne produkcijske podatke ovde) odradio nešto što je meni lično dugo nedostajalo i na globalnoj sceni. Svaki fret sound, svaki lebdeći overton, svaka vickasta figura na činelama, svaki rimshot.... Sve to klizi kao divna reptilska neman preko kore mozga od početka do kraja ovog albuma. U kratkoj prepisci nedavno, jedan prijatelj iz Niša je pogodio tačno i moju prvu asocijaciju, od slušanja valjda prvih demoa tada možda još neimenovanog benda - močvara. Njuorlinški duboki fank mulj, sveprisutan bas, tomovi i bariton gitara koja je poslala u tri majčine sve american clean mrsomudačine kojima je MTV2 obrazovao novije generacije naših altrockera u prethodnoj deceniji, čineći da čak i taj deo sa vokalima - i tekstovima, među kojima ima jako dobrih, da se razumemo (moj favorit iz prve je 'Da zalijemo stazu ljutim pićem') - jednostavno bude neodvojiv od ukupnog čuda koje će vas snaći kad budete slušali ovaj album. Takođe, bilo bi sramota ne priznati da se sa prilično zahtevnim tekstovima vokal (koji je uz to i basista, ne zaboravimo) izborio na način na koji se retko ko izbori sa srpskim jezikom u rokenrolu.
Ja se, sa svoje strane, iskreno nadam da sam doprineo da se neko out there odluči da pribavi i čuje prvenac južnjačkih afrofankera. Ovaj album nije samo kreativno nadogradio svoje pomenute uticaje (i mnoge ovde preskočene) - otišao je korak dalje, dao nam je nešto za slušanje nakon što mnogi od njih nisu više vredni pažnje.
Da i ne pominjem koliko je dobra muzika za ples, droge po izboru i eksapizam dragocena za vremena u koja ponovo ulazimo.
