photo by Katarina Petrović, Priština, oktobar 2013.
Nedavno je umetnica Katarina Petrović, tokom gostovanja na mestu gde radim poslednjih meseci, u debati posle live streaminga emiisije Femkanje, i nakon nekih zajedničkih akcija o kojima će se, pretpostavljam, tek čuti, izrekla nešto što je ostalo sa mnom nedeljama.
'LJUBAV JE POČELA KAD STE SE RODILI.'
Ovih dana, pod okolnostima u koje nema opravdanog razloga da zalazim ovde, tema ljubavi i definisanja iste, tema ljubavi i nemogućnosti definisanja iste ili tema ljubavi i nemogućnosti iste - tema sa najmanje tri lica od kojih ne gledate uvek samo jedno u ovom životu, me progoni.
Pre svega, za mene je ljubav ispočetka, kao i za većinu ljudi koje znam, predstavljala jednu of fantomskih pojava u životu, o kojima svi pričaju i očigledno su big deal, očigledno se veliki deo sveta vrti oko njih, ali šta, šta su zaista, kakav su osećaj ili kakve transformativne trenutke u naš život donose - sve to je bilo potpuno van mog dohvata.
(Slično kao seks, I guess. Ne prestaje da me oduševljava uvodna scena filma Dead Ringers, u kojoj braća Mantle kao klinci iznose svoje pretpubertetske ideje o tome kako se odvija seksualni odnos, kao osnov humane reprodukcije - scena koju sam ja blagoizvoleo izvući iz konteksta i koju sam subsekventno ustoličio kao dežurnu metaforu za sopstveni kognitivni put prema shvatanju ne samo seksa u ljudskom životu, već i svih ostalih vrednosti koje se u društvu oko mene ne dovode u pitanje. Put u kome će ključna mentorska figura kroz samo neku godinu postati William S. Burroughs, samo dalje definišući moju odeljenost od svega što se u ovim stvarima podrazumeva za ljude oko mene. Isto se proteže i na shvatanje uzajamne veze seksa i ljubavi. Teško da se može reći da je seksualna privučenost bila ono što me je spojilo sa prvim devojkama u životu. Pre bi bilo tačno reći da sam prvih nekoliko puta u životu kad sam za osobe sa kojima sam bio zaista vezan, stupao u seksualne odnose sa njima prvo da ih ne bih izgubio. Zadovoljstvo je došlo tek nakon toga. Tek kad sam priznao sebi da je jedino što ima smisla doživljavati ljude kao bića.)
(U ovom trenutku ne mogu a da se ne zapitam: koliko je još ljudi u muškom muškom muškom svetu spremno da otvoreno iznese ovako nešto o sebi. Ja ih svakako nisam upoznao previše. Ali ovaj tekst nije o tome.)
Stvar je u tome, da sam sa godinama došao do gledišta koje je, makar u jednoj od suštinskih ravni, u potpunosti opisala ova Katarinina izjava sa početka.
LJUBAV je veća od interpersonalnog, nedodirljiva je, ne može se ukrasti ni prisvojiti, ne može se okrnjiti. Takođe se ne može konceptualizovati, formatirati, koristiti za dominaciju ili ucene. Koliko god prljavih stvari joj ljudi radili u svojoj nemoći, opravdanoj ili neopravdanoj, neće je pokvariti.
Jer ljubav je van-jezička, van dohvata tog stvaralačkog materijala koji tako ne umemo da koristrimo, i kojim, na sreću ne možemo da pokvarimo ništa u životu što je zaista važno.
Love is or isn't.
Ne želim da se ovde ravnam ni prema selfless love paradigmi bliskoj istočnim tradicijama misli. Iako sam sebe trenirao decenijama da mi ljubav, makar ona spuštena na interpersonalni plan svakodnevnog života, bude nesebična i bez mog ega u centru, manje-više sam otkrio da to uglavnom iz ljudi na kraju izmami sebičluk ili nepoverenje. I, guess what - nije me briga. Ništa nije promenilo.
Zato što se naučeno ne može razučiti. Razočaranja i apsolutna istina nemaju nikakvu zajedničku teritoriju.
Zaključak mog dosadašnjeg života, moje skoro 34 goidne prevedene sa ljudima i među njihovim konstruktima, mojih 18 godina seksualnog života od kojih je možda 8 obeleženo istinskim razumevanjem tog čina i osećanjem šta takav konakt dva bića zaista jeste, i kako manje od toga nije u redu, svih ubrzanih eona mog mentalnog, hipnagoškog, hemomanserskog, oniričnog postojanja do sad - čist, nepomućen, do krajnjih granica mog ukupnog iskustva istinit zaključak o ovome je da
SAMO LJUBAV SLOBODNIH LJUDI POSTOJI U OVOM SVETU.
Samo neuslovljena, svaki dan svog trajanja svesno reizabrana, samo nepobitno postojeća nasuprot prevrtljivim jezikom uvek jednako neuspešno dokazivane, samo živa ljubav za nečije biće, ne-dualna, bez razdvajanja, ljubav za meso, dah, kucanje srca, lepotu osećanja i mišljenja, lepotu uma, onu neobjašnjivu, jeziku nedodirljivu jedinstvenost bića, samo ona postoji. Samo ona spaja. Samo ona spasava.
Naravno, ne treba mnogo pameti da se shvati da kao takva ona nije ekskluzivna. Da je zver koja odbija ime, koprca se i vrišti. Prava ljubav nije pas koji nam skače uz nogu, ni mačka koja je sebi centar sveta. Ona je ona poslednja zver, koja nije dobila ime ni kad ga je zmija uveliko imala.
Za mene lično, i u svetlu istina (po mom ubeđenju) vidljivih za svakoga na ovom svetu, ona je samo kao takva moguća. I dok ljudi koriste sve snage svoga uma i sve benefite selektivnog slepila u kome je vecina nas u nekom trenutku toliko dobra, da joj pridaju ovaj ili onaj privremeno spasonosni oblik, za mene to nikad neće biti moguće na period duži od trenutka.
Za mene će uvek biti nedeljiva, neistrošiva, nesagoriva, jedina stvar koja me vezuje za bića koja srećem.
Zato je Nezgodno.
Zato... it won't save me.
No comments:
Post a Comment