Jedna od meni najzanimljivijih knjiga poslednjih meseci, The Great Cultural Traditions Volume I: The Ancient Cities (totalni antikvitet, došla u moje ruke sa pečatom GIFT FROM UNITED YUGOSLAV RELIEF FUND OF AMERICA - 1948), počinje ovako:
"History originated as myth.
To say this is not to suggest that it is false or useless; rather, it is to indicate that like all myths it serves a necessary purpose. In the case of history the function is to bind present life to past so that the social continuity which supports the social order is maintained. Properly understood, therefore, history is the social memory by which present life is made intelligible. Indeed, men cannot live without history; if they possessed none they would invent it - and, in fact, they have. Such invention, although it may be found inaccurate as regards actual occurrences, nevertheless performs it's function. Men do not require a true history; they ask only for satisfying one or, in other words, one to which they can appeal, knowing that it will provide justification for their present actions and convictions. History is the natural propaganda on of a social order; for this reason the oft-quoted words 'History is past politics' ought to read 'History is present politics'."
Kurziv je moj.
I stvarno mi je u neku ruku bizarno to što tek danas, retroaktivno, mogu da vidim koliko jedna ovako sama po sebi jasna stvar može da potpuno ostane nevidljiva. Nekako mi nikad do skora nije ni palo na pamet da postoje ljudi koji nikad nisu posumnjali u ono što uče. Ne mora to da bude neka sluđena conspiracy theory sumnja, ne moraju da sumnjiče izravno svoje učitelje da ih hrane lažima - ali makar prirodna, spontana sumnjičavost prema nečemu što se pred nama nikad ne preispituje, nečemu što se prenosi ex cathedra (makar to bilo i na dedinom krilu) i pitanja obično nisu dobrodošla. Probajte samo da pristupite infantilno predavanju istorije bilo gde, bilo da neki stariji rođak balavi o četnicima, partizanima, caru Dušanu čemugod, ili da ste ste na fakultetu i slušate predavanje, da pitate za svaku tvrdnju: a odakle vam to?, i gledajte šta će biti.
Ovaj sam post započeo sa drugom namerom, pre šest meseci. Sad
sam na drugom mestu.
Besprekorni travnjaci smenjuju se sa kukuruzištima i
obeshrabrujućim privremenim sedištima vitalnih ustanova svakog društva u
privatnim kućama, ili prostorima koji na to meni liče. Suvo lišće i nagomilano
đubre, kameni zidovi koji emituju vrelinu i u kasne noćne sate, oivičeni
bodljikavim žicom, u koju je ponegde zakačena plastična kesa.
To je ovde i sad. Ja sam tu.
Postoje ljudi iza ovih prozora – ali ko su oni? Jesu li ovi
časni nosioci uglavnom nezdravno natovljenih guzica koje pritiskaju sedala fast
food jasli i za selo karakterističnih kafea ovde ta čuvena dominantna većina unutar
zajednice sa čijom se voljom neprestano kalkuliše? Ili lica opterećena brojnim
nijansama umora, verovatno i neodređene tinjajuće bojazni, koja lebde kroz bašte
ili krivudave ulice?
Ko u ovom mestu u privatnosti svoje sobe sluša muziku koju
nema sa kim da podeli?
Ko u mestimično pocepanoj mreži osvetljenih prozora, u
svojoj ćeliji ovog tranzitno-balkanskog subatoma Indrine mreže ključa mislima i
strastima koje nema kome da poveri? Čija groznica gori neprimetna među dalekim
svetlima?
Ko se dodiruje pod pokrivačem na način koji nema s kim da
razjasni?
Ovo je najbolje mesto koje znam trenutno da se sagleda
problem istorije i potrebe za njom in
vitro. Istorija se ne jede. Ne leči uporne infekcije. Od nikakve kurčeve
pomoći nije kad nestane struja. Za najveći broj ljudi, ona samo raspiruje neku skoro
zagašenu, slabašnu netrpeljivost, nedovoljnu za dela sa velikim posledicama. Za
neke, daje malo vatre birtijaškim pričama. Mrtva istorija za mrtve ljude. Pitam
se
koliko je prošlo
otkako je neko ovde pomišljao da stvara istoriju, dalje?
Koliko prošlo otkako je pod pokrivačem od svetlećih buva
ovih prozora usred prostora koji je jednako izmišljen i oblikovan medijima
koliko i stvaran, prljav i zanimljiv, pun živih duša koje do izmaka svojih
snaga pune one druge, malaksale, uskogrude, ksenofobne – koliko je minuta,
sati, meseci, ne znam, prošlo otkako je neko ovde pomislio na budućnost kao na
nešto što će zaista i doživeti? Nešto što nijedna država ne obezbeđuje nijednim
socijalnim programom?
Jedno je sigurno: budućnost ne čeka ni na koga. Svi ćemo je
sresti.
Ja sam na 42° 36' 04" severne geografske širine i 21° 11' 45" istočne geografske dužine.
Ja sam ovde zbog onih koji nemaju gde, nebitno da li je to
za njih pitanje nezgodnog vremena i mesta ili bi to sa njima bilo tako bilo gde
na svetu. Plus, izašao sam iz sobe.
Vidimo se, kad za to dođe vreme.
No comments:
Post a Comment