Noise Annoys (4): THE CYCLIST CONSPIRACY

"Često se zaboravlja da umetnost i religija imaju zajedničko poreklo, kao združeni pokušaj da se zajednica vrati u blaženo, primordijalno stanje – ono što se u ranim društvima manifestovalo kao “ritualna proizvodnja umetnosti” i “umetnička proizvodnja rituala”, da citiram Zerzana."

- Nikola Urošević, The Cyclist Conspiracy

(u intervjuu za portal BeforeAfter)

Virirlity EP artwork: Bane 'Doomchylde" Jovanović / Marija Lončar

"Zadivljen i uzrujan, osećao sam se kao Hrist na krstu" - tako je H. R. Giger opisao svoje utiske sa koncerta Magme sedamdesetih godina prošlog veka. kad je ono trebalo da zajedno sa njima učestvuje u megalomanskom ludilu genija Jodorowskog, grozničavog oko ekranizacije Dine Frenka Herberta. Trebalo je tada da budu deo filma koji će promeniti način na koji svet doživljava filmove.

Čemu sad priča o tome?

Možda zato što Pink Floyd na svom kreativnom vrhuncu, suočeni sa mogućnošću da budu deo te histerije nisu mogli da prestanu da žvaću Big Mekove i da dostojno saslušaju ferventnog vizionara. Možda zato što rokenrol nekad jednostavno nije dovoljan.

ROCK IS COCK AND OURS IS DEAD.

Muziku smo, kao i umetnost uopšte, vremenom previše udaljili od ljudskog srca. Sviknuti da repetitivno, serijski čak, proživljavamo stvaralaštvo komercijalno iscepkano u niše ili hibridno stvarano spajanjem proizvoda istih iz najgorih od razloga, zaglavili smo odeljenost od svega u nama što bi da peva, čini se. Rokenrol je postao poligon za ometenost u razvoju, gde jednu istu adolescentsku krizu preživljavaju muzičari sa sedamnaest i sa sedamdeset, sve lepo upakovano u brend imena i brendirana ponašanja. Usled svega ovoga, najveći deo popularne muzike izgubio je ono najvažnije (ono čega se po mom mišljenju dotiče citirana izjava sa početka) - ritualni, liminalni kvalitet koji donosi pojedinca na granice percepcije, i pokazuje mu horizonte iza, budi u njemu svest da ima još. Umesto toga, tu je rutinsko ispunjavanje forme - prežvakivanje rifova od poslednjih pet godina, frizure, garderoba i stavovi koje nabavimo na hip mestima, semplovi koje pokrademo po internetu, puritansko picajzliranje oko stila, egoizam do neba i kilava antiromansa 'publike' i 'scene' može da nastavi još jedan krug. Nema transa. Nema gnoze. Nema zavođenja.

Retki izuzeci probijaju se kroz ovu situaciju na dva, međusobno ne sasvim isključiva, ali najčešće jasno odvojena načina: snagom talenta koji uspeva da komunicira kroz sve ove prepreke ili evoluiranjem, pronalaženjem sasvim novog rešenja za problem kod kog stara više ne rade. Neke od ovih izuzetaka, kao Crno dete (o kome je ovde već bilo reči) i The Cyclist Conspiracy, odlikuju oba ova načina.

Kao i lideri muzičkog krila Neue Slowenische Kunst, Laibach, i posebno bendovi i muzičari labavo obuhvaćeni nekadašnjim pokretom Makedonska strelba, The Cyclist Conspiracy bira lokalno umesto odnekud nametnutog, nudeći isključivo svoj doživljaj onoga što u dominantnoj kulturi prepoznaje kao vrednost. Sa prvima donekle deli intelektualnu dopadljivost i programsku razrađenost, ali na sreću bez bajatog naci-kempa i samosvesti; sa makedonskim bendovima, međutim, deli ono što je najvažnije (i ono što Laibach nema - baš kao ni većina bendova koji pokušavaju fuziju lokalnih uticaja u bilo koju varijantu popularne muzike kod nas) - neskrivenu ljubav za to nasleđe koje upliće u svoju pop, metal i rokenrol neuromuskulaturu. Sve ovo zajedno kovitla se u talasima horskih napeva, žica i palica, pozivajući ipak radije na ples nego na dumanje o ideologiji i menjajući okoštale stilske fazone za vitalan i direktan doživljaj, "bunu radosti i uzbuđenja" da parafraziram kasni Throbbing Gristle. 

Najnovije izdanje, Virility EP, prva je instalacija (preciznije, prva polovina trećeg segmenta, prema linearnom redosledu) predviđenog četvorodelnog ciklusa posvećenog istoriografiji zbivanja oko sudbonosnog Mashallah Plana - koji svi živimo ali nismo svi toga svesni. Umesto stranih para i kulturne dominacije pride, ovde je u pitanju božanska intervencija, istovremeno starija i skorija od događaja od kojih naša stvarnost prividno nikako da se oporavi, a koju mi pratimo (i pratićemo, ako sve ide po planu) kroz metafizičko-muzičko putešestvije preko Evrope i severne Afrike - sve dok se, umesto brodom, ne krene biciklom za Vizantion - stvarajući usput, ako se prema ovom izdanju sudi, neki svoj, balkanski zeuhl, i  mnoga još uzbuđenja za pažljivo slušateljstvo.

Noise Annoys (3): IGRALOM

Povodom izlaska albuma Pogrešna poznanstva (Rock Svirke Records, 2016.)

Dizajn omota: Darija Nikolić, Dušan Stanković, Miroslav Užarević, Darko Radisavljević, Danilo Pejković

Kad sam počeo da pišem o muzici ovde, razjasnio sam da nemam bilo kakvu nameru da izigravam edukatora i gurua, kao ni sa ostatkom onoga što trpam u ovu rupu za saopštavanje tajni koje mi leže na duši; pišem isključivo o stvarima koje su me dodirnule lično, na ovaj ili onaj način. Da bih pisao kako osećam o prvencu niškog sastava Igralom, moram prvo da stavim malo otrova na moguće zle jezike.

Pre svega, ja o ovom albumu uopšte neću pokušavati da pišem 'objektivno' - na stranu moje duboko neverovanje u takav pristup uopšte, ovo je izdanje o kome će se, verujem dosta pisati, pa će biti i dosta objektivnih tekstova, sa i bez navodnika. Kome je do činjenica bez ličnog stava, evo zvanične objave izdavača, tu ima sve što mu je potrebno. Ja ovde, ispalo je do sada, pišem uglavnom o albumima ljudi koje poznajem - istoriografski tekstovi su zasad draftovi ili čak ni to, a budući da je hiperprodukcija generičke žanrovske muzike toliko usrala stvari na globalnom nivou, uglavnom se držim proverenih izvora neiskvarene kreativnosti, i nemam nikakav problem da to kažem. Ja ne pišem o muzici za novac, pa imam privilegiju da ne moram da prodajem muda za bubrege.

Kako god to zvučalo, jedina muzika sa 'ovih prostora' koja mi znači poslednjih godina došla je od drugara ili poznanika. Tako je kako je.

Drugo, ispada da su svi projekti koji su mi izmamili interesovanje nekako baš oni koji slučajno teže da testiraju neke moje duboko ukorenjene stavove i osećanja (slobodno čitaj: predrasude) o popularnoj muzici, pogotovo u regionu. Katabazija o postvizantijskoj duhovnosti u popularnoj muzici, Crno Dete o uplitanju etno motiva u gitarsku muziku, The Cyclist Cospiracy (o kojima će biti više reči ovde, samo dok uspem da otpratim njihovu vrtoglavu evoluciju u skorije vreme) o oba navedena; Igralom savršeno nastavlja ovaj niz za mene.

Da se razumemo, meni se bar deceniju jedu govna od epigonije Darka Rundeka, Darkwood Duba i KKN u domaćoj muzici, koja se na nesreću u Nišu, gradu koji sam u životu i mrzeo i trpeo i na kraju zavoleo, ali koji je uvek imao odlične alternativne bendove i nekoliko uistinu genijalnih, u jednom trenutku posebno primila iz nekog razloga (ta epigonija). Ne stojim bolje ni sa samim izvornicima - već jako dugo mi se jebe sasvim šta rade Rundek, KKN, bilo ko od tih autoreciklatora sa kraja devedesetih... Tako da me pseudo-reggae lelekanje i kukurekanje obično momentalno odbije kad prvi put čujem bend. Kao i ta neka Zagor-te-nej-Kilimandžaro hermetika u tekstovima. No, svaka predrasuda dođe na kušnju, pa i ova. Evo i kako.

Najjednostavnije rečeno, Pogrešna poznanstva je virtuozno odsviran, savršeno produciran album. Pustiću da to malo odzvoni u čitaočevoj glavi.

Igralom je trio, samo žice i palice, koji zvuči raskošno, masivno i puno u svakoj sekundi ovog albuma. Mladen Marjanović, kome moja hvala uošte ne treba glede produkcije i audio inženjeringa, ali koji jeste jedan od šačice ljudi u ovoj zemlji kome bih poverio da radi sledeći najbolji rokenrol album svih vremena da se ja kojim slučajem pitam (zašto je to tako čućete i na ovom izdanju, kao i na dugosvirajećem prvencu benda There., a za moj groš i na nekim ranijim izdanjima izašlim ispod njegovog čekića) je sa svojim saradnicima (vidite kompletne produkcijske podatke ovde) odradio nešto što je meni lično dugo nedostajalo i na globalnoj sceni. Svaki fret sound, svaki lebdeći overton, svaka vickasta figura na činelama, svaki rimshot.... Sve to klizi kao divna reptilska neman preko kore mozga od početka do kraja ovog albuma. U kratkoj prepisci nedavno, jedan prijatelj iz Niša je pogodio tačno i moju prvu asocijaciju, od slušanja valjda prvih demoa tada možda još neimenovanog benda - močvara. Njuorlinški duboki fank mulj, sveprisutan bas, tomovi i bariton gitara koja je poslala u tri majčine sve american clean mrsomudačine kojima je MTV2 obrazovao novije generacije naših altrockera u prethodnoj deceniji, čineći da čak i taj deo sa vokalima - i tekstovima, među kojima ima jako dobrih, da se razumemo (moj favorit iz prve je 'Da zalijemo stazu ljutim pićem') - jednostavno bude neodvojiv od ukupnog čuda koje će vas snaći kad budete slušali ovaj album. Takođe, bilo bi sramota ne priznati da se sa prilično zahtevnim tekstovima vokal (koji je uz to i basista, ne zaboravimo) izborio na način na koji se retko ko izbori sa srpskim jezikom u rokenrolu.

Ja se, sa svoje strane, iskreno nadam da sam doprineo da se neko out there odluči da pribavi i čuje prvenac južnjačkih afrofankera. Ovaj album nije samo kreativno nadogradio svoje pomenute uticaje (i mnoge ovde preskočene) - otišao je korak dalje, dao nam je nešto za slušanje nakon što mnogi od njih nisu više vredni pažnje.

Da i ne pominjem koliko je dobra muzika za ples, droge po izboru i eksapizam dragocena za vremena u koja ponovo ulazimo.