EARLY WARNING SYSTEMS (1): Čudesna šuma (The Elm-Chanted Forest, 1986)

Ovih dana, da uopšte ne zalazim u sve neprekidno tekuće aspekte Nezgodnog, jer real time izveštavanje o svemu bi verovatno obesmislilio samo sebe, osećam se malo povučeno za jezik da izložim neke od primera svoje davnašnje opsesije implicitnim po(r)ukama koje se mogu naći u stvaralaštvu za decu - ili ih bar ja tamo nalazim.

Razlog za ovo podgrevanje stare teme je prvenstveno sadržan u činjenici da smo samo u poslednje vreme gledali bar nekoliko puta dnevno, svaki dan, jedan jugoslovenski klasik iz domena stvaralaštva za najmlađe. Iako sumnjam da će ikome ko je rođen znatno pre osamdesetih ili početkom naredne decenije naslov da izazove momentalne asocijacije ili uspomene, radi se u stvari o prvom dugometražnom crtanom filmu urađenom u Jugoslaviji  (preciznije u tadašnjoj Saveznoj Republici Hrvatskoj), u koprodukciji sa nekim američkim partnerom - generacije '75 - '85 otprilike do sad su već verovatno pogodile da se radi o Čudesnoj šumi.

Znam i dalje dosta ljudi kojima je ovo draga uspomena na detinjstvo - i s razlogom: u pitanju svetski urađen animirani film iz doba kad su crtani filmovi bili više od gomile neimpozantnih ćoškastih i retardiranih junaka sa Cartoon Networka; dugometražni crtać sa gomilom upečatljivih junaka i više finih poruka no što bih i mogao da nabrojim odjednom: od važnosti zaštite okoline do ljubavi prema prirodi i životinjama, do mikroskopskog primera jedne od Solomonovih tajni na delu - da inherentno dobro postoji u svakome, računajući i anoreksičnu kukavicu od čarobnjaka (tip se zove Štapić - need I say more?), koji je ovde ono što je neophodno svakom dobrom delu za decu, a indeed i u životu - unlikely hero. Znate, nije anti-heroj, prosto je puvanjak, pre no što iz njega ljubav i prijateljstvo, te prepoznavanja višeg dobra ne izvuku heroja.

Mršav, jer njegov car tako traži. Ćelav je zato što je jadnik

Dobro, pored nekog indoktrinacijskog taloga koji je neizbežan, kao što je namicanje ideja da će preduzimljive sirovine spasiti dan (mizogini, religiozni dabar, međed pijandura, tupi atletski has been), što možda i nije tako netačno uvek, ali ako ništa drugo, mene nervira kao ideja, te da nije dobro biti gljiva - ima i finih dodira balansa ovakvoj propagandi, oličenog recimo u tome da je, uprkos svedena na kitnjast rep od malopre pomenutog dabra, lisica ta koja će razotkriti pravu prirodu problema koji šuma ima sa terorom Kaktus-Cara, te da bez krtice kojoj se dušbeg od dabra nije javljao od, ehm, poslednjeg susreta a koja, eto, nije zlopamtilo, ni čarobnjak ni šuma ne bi imali šanse.

No ono što je meni glavno u celoj ovoj priči je jasno istaknuta važnost prevazilaženja straha od promene. Svako promenu doživljava na sebi svojstven način - slikar je kompletno bez problema sa tim da mu intervencija mitskog drveta da nadnaravne moći, budući sanjar i zanesenjak; čarobnjak pati od ogromnog straha da upotrebi svoje moći kako oseća da bi trebalo jer se boji kazne, ali njegov je strah ništa prema onome koji oseća apsolutno nagori dramoser i mučena neurotična nasilna duša u celoj priči:

Ovaj tip.

U osnovi, Kaktus-Car je muškarac od glave do pete: potrven od pritiska da dokaže svoju golemu važnost i sliu, a opet bez elementarnog znanja ili hrabrosti za inicijaciju u zrelost, šta god ona bila; logično, usled takve hronične forme prosto urnebesnog kukavičluka, on postaje nepodnošljivo naporan, nekomunikativan (u više navrata propušta da čuje važne istine zato što je zaslepljen mržnjom prema dabrovima toliko da na pomen same reči pada u histerične epizode - BEAVER ANXIETIES, za one sa elementarnim poznavanjem poganijih delova slenga u američkom engleskom, te osnovnih premisa Frojdova dela) i nadasve nasilan. Opirući se zalaženju u tumačenje proročanstva koje mu ubećava nejasne strahote cveća, on dosađuje raznim elementalima (vatre, vode, itd.) pokušavajući da im govori šta da rade, te nakon što ga ovi redom odjebu uz dosta kolateralne štete (što čini, uzgred, još jednu potencijalno važnu lekciju - elementali rade samo ono što njjih zanima, to im je suština), tipično za nasilnika u vladajućem položaju, on lepo odluči da napravi mašinu kojom će da poseče čitavu šumu, i aupičkumaterinu.

Ne pokazivati bodljikavim patrijarsima.

Stvar je u tome, moliću lepo, patrijarhat sere kreč od promene. Ne jednom sam kroz poznanstva sa ljudima u kojima je patrijarhalna indoktrinacija jaka ili još jaka, potvrdio to sebi. Patrijarhat će pre odabrati apsolutno uništenje SVEGA, nego li promenu - pogotovo ako se radi o promeni koja podrazumeva disoluciju dogmi, već postojeg poretka i pogotovo, identiteta samog eksponenta vrednosti očeva, dedova, pradedova, et cetera-bloody-et cetera. Drugim rečima, patrijarhalni princip u nama smatra da je svaka korenita i nagla promena LUDILO ili SMRT.

Što nas, realno, sprečava da procvetamo. Makar i u prolupalog big gej floralnog hipika, kakav postaje Kaktus-Car nakon što, citiram, 'pogne leđa' pred neizbežnim . Dok prokreacija ostaje na seljačinama, as always: međedi i dabrovi produžavaju vrstu, dok se vi zajebavate. Kako bilo on je, očigledno, puno srećniji tako, što kompletira pouku: šta god da je iza promene, kad inicijacija počne, veoma je verovatno da ste to Vi sami, minus proseravanje. 

Pa vi sad vidite.

E da, uzgred - kol'ko se ja u drveće i ingliški razumem, elm je brest, dok je čarobno drvo u priči hrast, verovatno zasnovanao na slovenskim verovarnjima - no otkad ameri brinu o takvim stvarima, kad već moraju da titluju neka tamo trećesvetska sranja.

Al' to sad stvarno nema veze.


U SLEDEĆOJ EPIZODI: Leptiriću-Šareniću, ili: reči upozorenja ženskoj deci