Nezgodno (2): SUMRAK OČEVA

U cara Trojana kozje uši. Moram ovo da podelim sa nekim.

Patrijarhat crkava. (Ovako napisano deluje zabavno polisemično, ali... Drugi put.) Krepava. Baca kašiku dok ovo pišem.

Solarni, egoistični princip urušava se sam u sebe i sa poukama očeva možemo samo da se slikamo za raspalu domaću štampu. Dani starijih na pramcu, vizionara i preduzimača kojima se mora dati prednost, odbrojani su do zadnje pregršti nula u predugačkom broju. Pravo Očeva, koje kaže da se žene, deca i mlađi muškarci imaju da potčine putevima starijih, utvrđenim vrednostima, onome što i kako treba - najzad je otrovalo tkivo u koje je urasla Zemlja, maljavi šlauf od nebrojenih fino uvaljenih debelih mesa koja znojeći guznu pukotinu uz sport i vicarious thrill ratova na televiziji krckaju poslednji mandat privilegije za koju nisu radili, za koju nisu ginuli, u koju su se jednostavno rodili malo ranije pre onog sledećeg u redu, u nekoj od nagrizenih ćelija bilo kog sloja društva. It is done, almost done. Kralj uzurpator je otrovan, sa prestola bije gangrenozni smrad, njegove poslednje hemoragije kaplju u tamu iz koje se sve ređi zvuci migolje kroz stravu u kojoj se čeka kraj. 

Ne znam hoće li posle toga nastupiti drugačije vreme. Nema načina da znam hoće li svet nakon ovog izdisaja osvanuti u drugačijim rukama; hoće li umesto busanja u prsa društvenu stvarnost oblikovati neka pametnija, konspirativnija vrsta dijaloga, ili makar neka nova, manje izanđala hrabrost u kojoj, za promenu, ima lepote? Ma koliko želeo da vidim Triple Goddess kako šamara redom dok uši ne krenu da krvare, ne postoji apsolutno ništa u ovom trenutku što mi govori da će se tako nešto i dogoditi - a i ako se dogodi, ne postoji solidan razlog da verujem da će me šamaranje zaobići. Ali ne radi se ovde o meni. Ni o tome hoće li lunarne lepote ikad zavladati svetom i stvarnošću koju svi delimo. For all I know, možda je previše žena iskvareno prihvatanjem očekivanja koja im je patrijarhat nametnuo. For all I know, verovatno će oni kojima ratovi polova ništa ne znače i ništa ne donose, oni kojima i sam pripadam, koji sa svakom podelom na versuse imaju ogroman problem i koji odbijaju da sebe definišu kroz sukobljene dvojnosti, verovatno će takvi proći najgore.

Ali nije važno - KRAJ dolazi. Kraj determinista, odlučnih, kraj survivalista, kraj govnjive man's gotta do what man's gotta do priče; kraj nasleđa jebenog proždrljivog egocentrika kome će Metida i njeno preteće potomstvo najzad da proteraju pajser kroz drob, ne čekajući da prvo osmisli svoju omiljenu kćer, pa da je onda rodi.

Kraj je tu, onaj segment mene koji se po navici proziva kao muški oseća ga kao trnje na perineumu.


A gde je to mene Kraj dotakao, gde mi se ukazao, uverio me da je zaista tu?

U vozu iz Vranja za Beograd, neposredno pred novu godinu.

Ušli su u voz u Nišu, grupa momaka, pijani. Saznaćemo kasnije, niko od njih nije iz Niša, nije ni važno - krenuli su u Beograd za praznike. Zaposeli su kupe pored u kome je osim njih bio jedan starac i žena koja je sa sinom švercovala fetu u žutim plastičnim koficama.

Da se razumemo, ovo nije pred novu 1993. Ovo je bilo pre manje od dva meseca.

Kad je voz krenuo, a možda i malo pre toga, momci su povadili flaše sa rakijom i nastavili da se otkidaju. Usledila je turšija iz torbi, a onda naravno, pesma. Bear with me on this one.

"Pevaljka" (tako je sam sebe nazvao) je bio jedan od momaka - blago feminiziran (koliko god taj izraz meni lično ne pogađao suštinu), teško alkoholisan. Počeo je kad su mu zataknuli 20din u okovratnik, i manje-više nije prestao do Beograda, osim nakratko dok je murija prolazila kroz hodnik. Negde oko sredine puta, počeo je da peva narodnjake iz ženske perspektive, ubijajući i onaj jadni minimum mogućnosti da iko, u našem vagonu ili onom pred, zaspi. Poslednjih pola sata se, iznemogao, klatio na prozoru dok se voz vukao kroz gusto i tamno jutarnje sivilo i naricao sledeću pesmu:

(Na ovaj brain-numbing shit možete da kliknete na svoju odgovornost.)

Očigledno, ovo je bio artistički vrhunac njegovog nastupa. To je bio trenutak da se sve stavi na sto: lelekao je, dodavao neprirodno drhtanje glasu, dramio i kmečao toliko da je povremeno i od njegovih drugara moglo da se čuje poneko "Dosta, bre!", na koje bi se on elegantno napravio gluv i nastavio sa rovanjem.

Bla bla, blabla, bla bla, "sine moj".

I eto, tu me je puklo. Ovaj vrišteći babun ustvari je banshee koja nariče nad patrijarhatom, živa utvara čiji se lelek razleže preko Čukaričke padine iz kloparavog voza punog pijanih i neispavanih ljudi koji taj patrijarhat još uvek žive - puno drugačije u svojim glavama nego u praksi, ako je to uopšte bitno. Onom stogodišnjem dedi nimalo nije smetalo što ne može da spava, ohrabrivao ih je da pevaju, čak i pevao sa njima. Na trenutak su, tako, možda učinili njegov život srećnim. Ali to je bilo pre Rakovice. Sad je ostalo samo zavijanje nad ruinom te afere. Svi umorni železničari, šverceri, studenti - svi su utonuli u razdrkana sedišta po zamračenim kupeima i slušali jalovu kukumavku nad srećom (ne)postignutom kroz prokreaciju, sa manje ili više čistom svešću da je gotovo, uveren sam. Gotovo. Priroda nas neće. Kćerke su nam guske i alapače, sinovi su nam razočaranje, pederi su nam pred vratima. Ko će sad da ostarelom pater familiasu vrati iskru u oko?

Ko?

(Nastaviće se.)