Nezgodno (1)

Naleteh danas na ovaj tekst:

11 Facts About the Ambidextrous

and it got me thinking.

Mora da sam imao oko 14, sećam se da je bilo negde u vreme sedmog razreda osnovne; imao sam stalne glavobolje zbog kojih sam na kraju dospeo na Neurološko odeljenje stare bolnice u Prokuplju, radi snimanja. EEG, šta znam šta sve još. Sećam se da me je doktorka pitala pre početka snimanja jesam li levak ili desnoruk.

Prvo sam odgovorio da pišem desnom. Pitala me je kojom jedem.

Onda sam se setio da sam sve počeo da radim levom kao dete. A onda da je isti slučaj bio i sa mojim ocem.



"Staviću znak pitanja... Ionako ću videti na snimku."

Sad, ne nameravam da ovde davim o tome koliko pritisak da se piše desnom, "normalno", jeste ili nije simptom dubljih nesloboda od kojih pati društvo u kome sam odrastao - pati, ne "patilo je", zato što sam duboko uveren da je to i dalje isto društvo i da pati od istih stvari. Ne znam ni šta nameravam, kao što ne znam ni zašto sam krenuo da pišem ovaj blog, ako se izuzme ono što je dotaknuto u uvodnom postu. Ali me je ovo sećanje navelo da razmislim o nečemu o čemu ranije nisam: koliki je tačno uticaj tih prvih susreta sa potrebom da se opredelimo, neosvešćenih susreta sa džangrizavom i nama neopravdanom (ne samo neopravdanom - nisam siguran da je kod mene u tim godinama to uopšte išlo dotle da rasuđujem je li opravdana ili nije; sa jednom apsolutno nejasnom i prethodno nezamislivom-) potrebom koja je tu, kao školski siledžija, svaki dan i mimo svega što od dana želimo, bez da znamo šta će nam njena nedokučiva, drkadžijska ćud danas doneti.

Neću se baviti ni diletantskom psihoanalizom ovde, a ovo svakako nije naučni tekst. Uopšte neću pokušati da zalazim u detalje svih mehanizama kroz koje ova potreba menja našu ličnost sa godinama. Ne želim da se predstavljam kao stručnjak za stvari o kojima ne znam koliko zaista znam.

(Takođe, napraviću se u potpunosti lud glede krajnje očigledne činjenice da niko ne kapira levorukost ili desnorukost kao izbor ili stvar opredeljenja onda kad se prvi put susretne sa tom tematikom -osim nekih tamo levaka-, i podvaliću čitaocu priču o onome što se meni čini važno.) 

Ono što, međutim, znam i što sam znao sa sigurnošću o ovoj potrebi otkako mi je prvi put predstavljena, bez da dublje zalazim u njenu prirodu, jeste da ona neće otići. It's here to stay: za koga navijaš, je'l ti deda bio četnik il' partizan, voliš li muškarce ili žene, metal ili pank, pivo ili vino... ad nauseam. Gnjavaža bez kraja. (Dao sam sve od sebe da navedem binarne parove koje sam REALNO susretao u životu, ne da izmišljam nove kako bi sve ovo zvučalo pametnije no što jeste. U ogromnom broju slučajeva ova prinuda na opredeljenje praktično podrazumeva jednu "pravu" stranu i mnoštvo "pogrešnih". Ali u biti, to je isto.)

Da se razumemo - ovo nije odraz neke jalove čežnje za mogućnošću da se nikad ne čine izbori koji nas, manje ili više, obavezuju. Dok mi je biranje tabora potpuno izlišna stvar kad su pitanju fudbalski klubovi, seksualne preference ili muzički žanrovi, jer nijedan od tih i sličnih izbora o kojima neki od nas imaju prejaka osećanja suštinski ne može da izdrži jednostavno pitanje why not both? (ili, zašto ne danas jedno, sutra drugo?), osobu koja bi isto pitanje pokušala da postavi o, recimo, fašizmu i antifašizmu smatrao bih ili za neozbiljnu ili za potencijalno jako opasnu. Svako od nas u nekom trenutku sudi o ljudima na osnovu njihovih izbora. Koliko god to predstavljalo opasnost da izbegnemo učenje detalja kad upoznajemo ljude i situacije koje su ih oblikovale, ili samo odražavalo nejakost našeg dubljeg zanimanja za njih, to je nužnost. A svaka je nužnost zla, i tu je priča gotova za one koji još nisu odustali od života na ovoj planeti.

Koliko god sama sloboda izbora meni značila, ne radi se ovde ni o njoj - razmišljanje o njoj kreće tek nakon što se prvo upoznamo sa prinudom da se bira.


Najdublji i najprimetniji, dakle, efekat te prve spoznaje da takva prinuda/potreba (zavisno od tačke gledanja) postoji i da neće otići mora da je bio -  neopisiv smor. Neopisiv smor u najavi, koji je sa vremenom možda bacio senku na sve dolazeće izbore u životu. Kažem, mora da je bio, jer o tome nisam razmišljao zaista do danas - ne čak ni kad mi je saopšteno da snimci pokazuju kako su mi obe hemisfere mozga jednako razvijene. Dakle, makar u neurološkom smislu, izbor nije bio nužnost.

Normalno, zabavno je kad kad tinejdžer sazna tako nešto o sebi. Jedan-od-sto kinda shit. Tad nisam imao na raspolaganju ovaj link sa početka teksta, pa da vidim da to znači i veliku mogućnost posedovanja gena koji odlikuje sklone šizofreniji, naglašeniju sklonost besu i biseksualnosti - a i da sam imao, bar dve od tri pomenute stvari ne bi mi nimalo smetale. Ali, ostalo je na tome da je to retka stvar i bilo mi je drago da bar u nečemu budem famozni 1%. Sećam se da sam se danima trudio da pišem levom, i da nije bilo teško - ali mi je rukopis bio sranje. Izbor je napravljen za mene pre deset godina u odnosu na taj trenutak, a ja nisam bio toga svestan. Sama činjenica da ne mora da bude tako nije puno promenila. Trebalo je da se vežba, a ja sam, nažalost, prema vežbanju već imao razvijen stav.

Tako sam nastavio da pišem desnom, ne razmišljajući valjda više o ovome do danas, kad mi je prijateljica u e-prepisci rekla:

"ja sam androgen tip".

Ili, kako sam ja to shvatio - ne oseća obavezu za stalnim definisanjem sebe u kroz prisilnu muško-žensku binarnost oko koje je izgrađen vasceli totalitet društvenog života.

I ja delim njenu tačku gledišta. Kao alhemičarima nekad, i meni znanje i svet počinju da imaju smisla tek kad se zađe iza (iznad, preko, kako god) suprotstavljenih kategorija, kad se principi sjedine u vrhunskoj androginiji, dajući po prvi put kompletnu sliku svega oko nas. Ali ništa od toga nije u tom trenutku bilo u mojoj glavi.

I ja sam ambidextrous, pa su me naučili da budem dešnjak.

To je prvo što mi je palo na pamet.