Pri pogledu na neke prethodne postove lične prirode na ovom mom portalu za poveravanje rupi u zemlji, pade mi na pamet da bi nekome moglo da bude jako čudno koliko daleko od običnih oscilacija raspoloženja ume da ode neko spolja percipirano lično težište svakog od njih u odnosu na druge. Ne provodim neprospavane noći zbog toga, ali u celoj stvari postoji nešto što vredi reći.
Za to postoji najmanje jedan jednostavan način.
Svi mi u sebi gostimo nebrojene ličnosti.
To bi trebalo da bude dovoljno jasno za "prosečnog čitaoca" kojim su nekima od nas dosađivali u školi kad nešto napišemo po svome.
Ustvari, kao i svako pojednostavljenje, i ovo ostavlja osnov za nesporazume. Puno bliže istini je: naše su ličnosti toliko slojevite i gigantski prostrane, da u njima u svakom trenutku postoje brojne grupe pokretača, često van fokusa naše spoznaje, koje se organizuju i čekaju svoj uspon; jednog dana, svaka od njih će, poživimo li dovoljno dugo, izbiti na površinu, možda i uzeti kontrolu. Samo je istorija razvoja naše slabosti da ove detalje držimo u glavi doprinela do toga da mora biti sakaćenja i pojednostavljenja.
Čvrsto sam ubeđen da je shvatanje ovoga bilo mnogo manji problem nekim starijim civlizacijama. Iako je ipak dovelo do figurativnih, antropomorfnih predstava koje nagađaju dominantne crte svakog pokreta neke grupe impulsa negde unutra.
Sa vekovima, sakaćenje je bilo sve gore. Na kraju, monoteističke religije su ispalile poslednji metak u čelo ove vrste svesti o sebi. Na progresivno udaljavanje od nje koje je sa sve pogubnijom strukturom ličnog vremena već uzelo maha, legle su povezane prisile stida, krivice i pritiska da se ima jasno definisan lični integritet, sa kojima je lista prestupa bivala sve duža i duža. Čovek je sve više postajao krivicom razoren rob koga očinske figure od centralnog boga njegovog indoktrinacijskog etimona, vertikalnom strukturom nadole redom opominju na ponašanje, na to da ima da odgovara za devijacije od Sebe.
Tako je nastalo ogavno poricanje u kome većina nas živi. "Ko, ja? Znam SEBE, JA nikad ne bih tako nešto..."
Ne bi, kurac. Niko od nas ne zna šta bi i šta će, i ma koliko to izazovalo nespokoj u našim skvrčenim, preplašenim dušicama, uvek će biti tako.
U međuvremenu, gajićemo samoporicanje, koje je odgovorno za sve što etiketiramo kao ludilo, privremenu neuračunjivost, demone koji nam šapuću u uvo, Mesec koji nam poručuje da ubijemo Džodi Foster, sva ta uporno nagomilavana sranja od kojih više ni u jednoj sobi vazduh nije zdrav.
Svaka podela među raznim trendovima unutar naših internih kontinenata je u najmanju ruku besmislica, koja za jednu od svojih najgorih posledica ima denial kao odbrambeni mehanizam od onog za šta se panično bojimo da će da nam sruši zidove iluzije o Sebi, te da nas ostavi na ledini, u nepoznatim prostranstvima nas samih.
Poricanje koje za cilj ima da od nas kroz sve govnarije i lepa ali neshvaćena dela koja činimo ponekad raznim pipcima svoje mnogolike ličnosti, učini pravednicima koji su nekako na to prisiljeni svojom okolinom.
Ego do neba, u čijoj senci se smrzava Arkadija.
Is this what You really really want?
image via KatBee44 on redbubble.com, found on smarteregg
slightly edited by blog author
