Nezgodno (3): DEAR WHORES

"I uvede me duh u pusto mesto; i videh ženu gde sedi na zveri crvenoj koja beše puna imena hulnih i imaše sedam glava i deset rogova.

     I žena beše obučena u porfiru i skerlet i nakićena zlatom i kamenjem dragim i biserom, i imaše čašu u ruci  svojoj punu mrzosti i poganštine kurvarstva svog;

I na čelu njenom napisano ime: Tajna, Vavilon veliki, mati kurvama i mrzostima zemaljskim.

I videh ženu pijanu od krvi svetih i od krvi svedoka Isusovih; i začudih se čudom velikim kad je videh."

Otkrivenje Jovanovo, 17:3-6

Jedan nedavni događaj i stvari koje su usledile, kao i potresni podaci o nasilju nad ženama izneseni na svetlo dana u skorije vreme posredno su me naveli na razmišljanje o jednoj staroj temi.

Šta je to u nekim ženama (potencijalno u svim ženama) što toliko prestravljuje muškarce? Očigledno, ogroman broj muškaraca je u tolikom strahu, sa toliko dubokim osećajem nesigurnosti, da mora da odgovori najnižom, najdementnijom, kukavičkom agresijom. Jedan veliki broj nas, nekih među nama, u panici odlučuje da potegne nož, pištolj, bilo šta pri ruci, da davi golim rukama pre nego što se desi ono najgore - šta?

To je možda bolje pitanje.

Čega se to, u dodiru sa ženama ljudi najviše plaše? I povezano s tim, kakvih se žena najviše plaše?

Možda se najviše plaše otkidanja hromiranig anđela muškosti sa svoje haube, nenadanog vandalizma prema nečemu u šta su toliko uložili?

Može li biti da se najviše plaše žena "bez časti", nepredvidljivih, nedokučivih - žena koje ne mogu da ostave kod kuće, i zateknu ih tako kad se vrate? Žena zbog kojih stalno mora da se bude na oprezu, žena sa kojima život iziskuje nove veštine svaki dan?

Tih ...veštica sa kojima se svakog minuta njihov osećaj sigurnosti smanjuje, i nikad ne znaju na čemu su?

Tih, iz nekog razloga ipak najprivlačnijih, zanimljivih i lepih žena koje znaju toliko toga i nisu nalik onima koje se za kuću biraju, krotkih i lepo vaspitanih, punih oprosta, koje im se smuče kad taj porodični dom krene da urasta u obaveze i smrtnu monotoniju sigurnosti, nepravednu platu za njihove časne puteve?

Tih žena koje oni nikad ne bi oženili, ni u ludilu, ne - well, možda... Ali kakav bi to brak bio? Nisu one sposobne da odgajaju decu. Uostalom, one ne žele decu, takve samo na sebe misle. Nema šanse da one žele normalan život. I nemaju poštovanja za svetinju doma.

I povrh svega, već su ih pitali - neće da se udaju za njih. Neće, imaju druga posla. Pametnija.

Kurve.

Sve su one kurve, koje treba biti i jebati. Biti ih da zaborave na svoje igre kad ste vi u pitanju, jebati do besvesti da se iz njih izjebe interesovanje za druge muškarce. Što još niko nikad nije uspeo. Njima vaše ljubavničke veštine nisu otkrivenje, vaša osećanja još manje. Zato ih treba još biti, dok ne nauče granice. Dok se ne nauče redu i poštovanju, ili ćete uskoro morati da se bijete sa drugarima, braćom, očevima. Ili da se koljete sa kompletnim strancima koji balave za njima.

To je lice vašeg straha, momci. Strah da će vas kurve napraviti budalama, i goruća sumnja da su sve žene kurve.

E pa, znate šta?

U pravu ste.

SVE su žene kurve. Majka vam je kurva, i njena majka je kurva, sestra vam je kurva, a kćeri će vam biti najveće kurve do sada - i ako u vama ima malo preostale pameti, poštovaćete ih zbog toga, ili ćete svi pomreti pre nego što ste zaista i živeli. A to je zato što su kurve one koje znaju o životu. Posle određenog stepena spoznaje SVI smo mi kurve. Svet se deli na kurve koje život žive i na čestite koji ga sebi predstavljaju. Na tajmlajnu razvoja vašljive ljudske civilizacije, ne tako davno su kurve bile sveštenice, bez kontakta sa njima nije bio moguć kontakt sa bogovima i sopstvenom duhovnošću, niti prelazak u zrelost. I da, kad o tome već pričamo, čak ni onaj u čijem je imenu utemeljena religija koja nama na ovim prostorima raspiruje ideju da smo išta više od kurvi, nije baš bio nesklon njihovom društvu kako se čini - fuck what you heard, ako ste čuli drugačije.

I šta je to što je toliko spržilo režnjeve njegovom dobrom apostolu u pojavi Vavilonske kurve, majke svih kurvi? Šta je to zbog čega su carevi sveta ludi za njom? Zbog čega joj dobri hrišćani nude svoju krv u potocima?

ZNANJE. Prosvetljenje, prožeto dubokim razumevanjem. Nepopustljivo učenje, sastavljeno jednako od lekovitih "izdaja" i topline krila u koje zarivamo svoje suzne noseve da prebolimo sveže naučene istine. Znanje koje ima snagu da okonča svet kakav znamo.

I učenje koje toliko dugo traje za judeohrišćansku rulju. Jedna nas je kurva izvela iz savršenog rajskog patrijarhata, na drugom kraju istorije nas čeka ova razularena ženetina u zlatu, pijana od krvi krotkih, koji su hteli znanje ali nisu imali snage da uče; između njih nezamisliv niz kurvi, veštica i rospija, koje su koštale života mnoge junake, navele ih da ubijaju, da donose glave na tanjirima, da im šalju muževe u prve borbene redove, da se koprcaju u lažima kako bi zakrpili pukotine na idolu svoje čestitosti, napuklom od najboljeg jebanja koje su u životu znali, da kriju sms-ove i menjaju šifre, da sve poriču u gorućoj sramoti i naposletku, da izgube autoritet i nad onim ženama kod kuće, onim ćutljivim, povredljivim, punim oprosta, ali šta to kome vredi kad je samo njihovo prisustvo optužba? One su osakatile kurvu u sebi radi vas i ispravnosti, radi nauka vaših očeva, a vi ste im ovako vratili. Šta ako je sad, besnu, probude?

E, pa momci, znanje ima cenu.

I nemojte slučajno da mi puritanišete oko ovoga, kad vam jednom dođe iz dupeta u glavu. Ne postoji podela na visoke i niske, prosvetljene i obične kurve. Ako pogledate gde se ta podela prvi put javila, biće vam jasno koji je to stepen bullshita. Čak i kurva bez dana škole, muška ili ženska, zna više o životu od većine vas, budite uvereni. Videla je više od njegove globalne duše, iskusila više njegovih puteva.

Nego zavežite i priznajte sebi - bez kurvi ne biste videli života.

***

Nezgodno (2): SUMRAK OČEVA

U cara Trojana kozje uši. Moram ovo da podelim sa nekim.

Patrijarhat crkava. (Ovako napisano deluje zabavno polisemično, ali... Drugi put.) Krepava. Baca kašiku dok ovo pišem.

Solarni, egoistični princip urušava se sam u sebe i sa poukama očeva možemo samo da se slikamo za raspalu domaću štampu. Dani starijih na pramcu, vizionara i preduzimača kojima se mora dati prednost, odbrojani su do zadnje pregršti nula u predugačkom broju. Pravo Očeva, koje kaže da se žene, deca i mlađi muškarci imaju da potčine putevima starijih, utvrđenim vrednostima, onome što i kako treba - najzad je otrovalo tkivo u koje je urasla Zemlja, maljavi šlauf od nebrojenih fino uvaljenih debelih mesa koja znojeći guznu pukotinu uz sport i vicarious thrill ratova na televiziji krckaju poslednji mandat privilegije za koju nisu radili, za koju nisu ginuli, u koju su se jednostavno rodili malo ranije pre onog sledećeg u redu, u nekoj od nagrizenih ćelija bilo kog sloja društva. It is done, almost done. Kralj uzurpator je otrovan, sa prestola bije gangrenozni smrad, njegove poslednje hemoragije kaplju u tamu iz koje se sve ređi zvuci migolje kroz stravu u kojoj se čeka kraj. 

Ne znam hoće li posle toga nastupiti drugačije vreme. Nema načina da znam hoće li svet nakon ovog izdisaja osvanuti u drugačijim rukama; hoće li umesto busanja u prsa društvenu stvarnost oblikovati neka pametnija, konspirativnija vrsta dijaloga, ili makar neka nova, manje izanđala hrabrost u kojoj, za promenu, ima lepote? Ma koliko želeo da vidim Triple Goddess kako šamara redom dok uši ne krenu da krvare, ne postoji apsolutno ništa u ovom trenutku što mi govori da će se tako nešto i dogoditi - a i ako se dogodi, ne postoji solidan razlog da verujem da će me šamaranje zaobići. Ali ne radi se ovde o meni. Ni o tome hoće li lunarne lepote ikad zavladati svetom i stvarnošću koju svi delimo. For all I know, možda je previše žena iskvareno prihvatanjem očekivanja koja im je patrijarhat nametnuo. For all I know, verovatno će oni kojima ratovi polova ništa ne znače i ništa ne donose, oni kojima i sam pripadam, koji sa svakom podelom na versuse imaju ogroman problem i koji odbijaju da sebe definišu kroz sukobljene dvojnosti, verovatno će takvi proći najgore.

Ali nije važno - KRAJ dolazi. Kraj determinista, odlučnih, kraj survivalista, kraj govnjive man's gotta do what man's gotta do priče; kraj nasleđa jebenog proždrljivog egocentrika kome će Metida i njeno preteće potomstvo najzad da proteraju pajser kroz drob, ne čekajući da prvo osmisli svoju omiljenu kćer, pa da je onda rodi.

Kraj je tu, onaj segment mene koji se po navici proziva kao muški oseća ga kao trnje na perineumu.


A gde je to mene Kraj dotakao, gde mi se ukazao, uverio me da je zaista tu?

U vozu iz Vranja za Beograd, neposredno pred novu godinu.

Ušli su u voz u Nišu, grupa momaka, pijani. Saznaćemo kasnije, niko od njih nije iz Niša, nije ni važno - krenuli su u Beograd za praznike. Zaposeli su kupe pored u kome je osim njih bio jedan starac i žena koja je sa sinom švercovala fetu u žutim plastičnim koficama.

Da se razumemo, ovo nije pred novu 1993. Ovo je bilo pre manje od dva meseca.

Kad je voz krenuo, a možda i malo pre toga, momci su povadili flaše sa rakijom i nastavili da se otkidaju. Usledila je turšija iz torbi, a onda naravno, pesma. Bear with me on this one.

"Pevaljka" (tako je sam sebe nazvao) je bio jedan od momaka - blago feminiziran (koliko god taj izraz meni lično ne pogađao suštinu), teško alkoholisan. Počeo je kad su mu zataknuli 20din u okovratnik, i manje-više nije prestao do Beograda, osim nakratko dok je murija prolazila kroz hodnik. Negde oko sredine puta, počeo je da peva narodnjake iz ženske perspektive, ubijajući i onaj jadni minimum mogućnosti da iko, u našem vagonu ili onom pred, zaspi. Poslednjih pola sata se, iznemogao, klatio na prozoru dok se voz vukao kroz gusto i tamno jutarnje sivilo i naricao sledeću pesmu:

(Na ovaj brain-numbing shit možete da kliknete na svoju odgovornost.)

Očigledno, ovo je bio artistički vrhunac njegovog nastupa. To je bio trenutak da se sve stavi na sto: lelekao je, dodavao neprirodno drhtanje glasu, dramio i kmečao toliko da je povremeno i od njegovih drugara moglo da se čuje poneko "Dosta, bre!", na koje bi se on elegantno napravio gluv i nastavio sa rovanjem.

Bla bla, blabla, bla bla, "sine moj".

I eto, tu me je puklo. Ovaj vrišteći babun ustvari je banshee koja nariče nad patrijarhatom, živa utvara čiji se lelek razleže preko Čukaričke padine iz kloparavog voza punog pijanih i neispavanih ljudi koji taj patrijarhat još uvek žive - puno drugačije u svojim glavama nego u praksi, ako je to uopšte bitno. Onom stogodišnjem dedi nimalo nije smetalo što ne može da spava, ohrabrivao ih je da pevaju, čak i pevao sa njima. Na trenutak su, tako, možda učinili njegov život srećnim. Ali to je bilo pre Rakovice. Sad je ostalo samo zavijanje nad ruinom te afere. Svi umorni železničari, šverceri, studenti - svi su utonuli u razdrkana sedišta po zamračenim kupeima i slušali jalovu kukumavku nad srećom (ne)postignutom kroz prokreaciju, sa manje ili više čistom svešću da je gotovo, uveren sam. Gotovo. Priroda nas neće. Kćerke su nam guske i alapače, sinovi su nam razočaranje, pederi su nam pred vratima. Ko će sad da ostarelom pater familiasu vrati iskru u oko?

Ko?

(Nastaviće se.)

Marsel Dišan i dadaizam, skica za drugačiju interpretaciju odnosa

Ukoliko se zagledaju bibliografije vezane za ličnosti koje su obeležile dadaističku pobunu na samom izvoru, usred Prvog svetskog rata, jasno je da je Marsel Dišan do sada "dobio" više stranica nego bilo ko drugi asociran sa pokretom. Suštinska kolektivnost dade, iz koje je svaki umetnik delovao, i posvećenost podrivanju individualnog stvaralaštva možda su deo razloga za ovo, ali svakako ne i jedini razlog za ovu nejednakost.

Kao što je dobro uočila Mardžori Perlof sa univerziteta Stenford, na internet prezentaciji posvećenoj dadaizmu, Dada Website iz 1995. u poslednjem pasusu definicije pokreta se kaže:

Prethodnik onoga što će biti nazvano pokretom Dadaista, i naposletku njegov vodeći član, bio je Marsel Dišan, koji je 1913. proizveo svoj prvi redimejd, Točak bicikla (danas izgubljen), koji se sastojao od točka montiranog na sedište stolice.

                                                                           -Webmuseum, 1995.

Marsel Dišan je dakle 1913, skoro tri godine pre prvih sastanaka budućih Dadaista u Cirihu, već krenuo putem "antiumetnosti" (ovde treba imati na umu da se pojam redimejd kod Dišana pojavljuje tek 1915. - dakle skoro dve godine nakon Točka bicikla). U ovom trenutku on već imao ime (futurističko-kubistički skandal Akta na stepeništu je, setimo se, bio već za njim) ali njegova je borba protiv onoga što je smatrao ustajalom umetnošću već počela. Ovi su njegovi sentimenti bili svakako uklopivi sa opštim avangardnim raspoloženjem sa početka veka, marksistički kodiranim i usmerenim protiv dela "individualnog genija" (kao nosioca buržoaske umetnosti) u korist akta kolektivnog stvaranja i čak - kolektivne recepcije stvorenog, što je bergerovska "radikalna negacija individualne kreativnosti kao kategorije". Dada u Cirihu, delo okupljenih oko Kabarea Volter, bila je upravo na ovom frontu najangažovanija - francuski dadaizam Fransisa Pikabije je već jedan dublji i manje programski uobličen nihilizam.

No, i kod Bergera, kao i u pomenutom uvodu u web prezentaciju, javlja se u neku ruku paradoksalan zaključak - Marsel Dišan je preteča ali i vodeća individua jednog anti-individualističkog pokreta, isto kao što je njegova (ne kolektivno delo, lično njegova) umetnost vrhunac umetničke pobune protiv indidvidualne kreativnosti:

Kada Dišan potpisuje predmete masovne proizvodnje (...) i šalje ih na umetničke izložbe, on negira kategoriju individualne kreativnosti. Potpis se stavlja na proizvoljno odabran proizvod namenjen masovnoj potrošnji, zato što je potrebno da se ruglu izvrgne svaki pokušaj individualizovane kreativnosti (...) Dišanov redimejd nije umetničko delo već manifest.

                                                -Shane Weller, Modernism and Nihilism, 2011.

Ovaj paradoks samo pojačava činjenica da Dišan zaista nije imao nikakve inicijatorske veze sa ciriškim počecima dadaizma - prema sopstvenoj tvrdnji on se sa terminom "Dada" prvi put sreo u delu Tristana Care Prva celestijalna pustolovina gospodina Protivpožarnog Aparata iz 1917. i tada još nije znao ni za samu reč ni da je postojao takav pokret. Do tog trenutka, Dišan je već uradio svoja najbitnija dela na polju redimejda (Točak bicikla, Sušilica za boce, Fontana) kao i nekoliko studija za čuveno Veliko staklo, a u istom intervjuu on tvrdi da dadaizam nije uticao na njegovo delo:

Bila je to paralela, ako baš hoćete... To nije Dada, ali bilo je u istom duhu - to, međutim, nije bio duh Ciriha.

Nakon što se, ohrabren prekookeanskim uspehom preselio u Sjedinjene države 1915, Dišan je možda želeo da ovim ogradama utvrdi svoju autentičnost, poričući veze koje se istoričarima umetnosti i teoretičarima čine očigledne, pogotovo retroaktivno. Sa druge strane, ništa ne zvuči istinitije od izjave da je njegovo delo bilo "u duhu Dade, ali ne i Ciriha" - prvenstveno zbog toga što je Dišan mogući (kako tvrde neki autori) prototip njujorškog dadaiste - ne zaboravimo, u Njujorku on nakon Armory Show izložbe više nije bio stranac. Ali nije u ovoj spornoj atribuciji suština njegovog mimoilaženja sa Dadaistima iz Ciriha. Njegovo delo utopljeno je u okultno, onostrano, njegovo razmišljanje opterećeno uticajima alhemije i četvrtom dimenzijom (treba se samo setiti njegovih ideja o infratankim ravnima postojanja, te njegovog legendarnog i nikad završenog Velikog stakla); sa druge strane, on je posvećen nauci, mašinama, šahu, a vrlo rano je ukorenio kod sebe shvatanje da su estetska svojstva dela od male, nepresudne vrednosti.

Zasnovanom na ovakvim dualnostima (težnja ka sintezi nepomirljivih elemenata je bliska i tradicionalnoj alhemijskoj misli koja je na njega imala značajan uticaj), Dišanu normalno ne smeta naizgled neoboriva kontradikcija u prirodi njegove veze sa dadaistima - isto tako, njemu je sasvim održiv napad na individualnu kreativnost od strane kreativne individue. On jednostavno nije video neophodnost u asimilaciji radi eliminisanja te kontradikcije, nije mu bilo potrebno da bude samo jedan od članova grupe da bi napao individualnost autora. Ovo možda sugeriše i drugačiji lični odnos prema rudimentarno levičarskim idejama u temelju ciriške Dade kao i postojanu crtu Dišanovog samostalnog karaktera kao umetnika koji "nikad nije imao potrebe za ohrabrenjem koje dolazi od pripadnosti grupi" - on je prethodno već prekinuo veze sa svojim kubističkim prijateljima, 1912. Takođe, može se uzeti u obzir i Dišanovo sagledavanje svog položaja usred smena pravaca i epoha, i sopstvene ličnosti kao celine koja stalnim promenama odgovara na te spoljne promene: "usred svake epohe shvatio bih u potpunosti jasno da osvit nove epohe dolazi".

Mnogo važnije je, međutim, obratiti pažnju na jednu nesumnjivo suštinsku stvar ovde: kao što će to biti i sa Vorholom kasnije, Dišanov život je neraskidiv element njegovog dela - u nekim tačkama čak nije neispravno reči da njegov život JESTE njegovo delo. Njegova najznačajnija dela praćena su njegovim pisanjem koje menja ili razara prvobitno značenje, u svemu je prisutan ogoljen proces razvoja, učenja, predomišljanja i čak nedoumice ili neodlučnosti; kao i njegov život i delo mu je puno ambivalencije i tesno povezanih "nepomirljivih" elemenata i težnji. Njegova lična interesovanja, identitet, njegova seksualnost - sve je jasno vidljivim vezama neraskidivo povezano sa onim što se (uslovno) može smatrati njegovim delom u najužem smislu - i jedno uvek pomaže interpretaciju drugog. 

Drugim rečima, Dišan nije mogao da žrtvuje svoju individualnost pokretu, jer mu je bila neophodna za rad. U pokušaju da odbrani Fontanu (čuveni pisoar potpisan pesudonimom - taj prvi je danas izgubljen ali postoje druge autorizovane verzije), pred komitetom izložbe koji ju je odbio, on piše da nije bitno to što R. Mutt možda i nije napravio Fontanu svojim rukama, on ju je odabrao. Ova izjava ne bi bila moguća bez postojanja ideje o umetniku kao nosiocu individualnog genija. Redimejd je kao taktika poricanja individualne kreativnosti zavisio upravo od postojanja iste.

Neophodno je povući još jednu razliku - Dišanov sukob sa umetnošću dolazi sa terena same umetnosti i njene teorije, te od njegovih shvatanja njenih ciljeva, dok je želja Dadaista da sruše "buržoasku" i "građansku" (sa ili bez navodnika) umetnost aktivistička u suštini, ispoljena kroz agitatorske i provokatorske impulse, a sama Dada je za neke "više društveni nego umetnički pokret" (u kritici je doživljavana i tako, bez obzira na činjenicu da njen ciriški manifest, delo Huga Bala, počinje rečima: "Dada je nova tendencija u umetnosti").

I ovde se ta uočena razlika kreće da produbljuje - jasno, dok je Dišanu ispočetka godilo da podeli medijsku pažnju sa dadaistima u Njujorku, njegov raskid sa pariskom dadom i otvoreno odbijanje da učestvuje u Carinom Dada Salonu jasno ocrtavaju liniju do koje je on bio spreman da bude povezan sa pojmom dadaizma. Iako je sa Pikabijom i Hartlijem imao izvestan udeo u aktivnostima kruga koji će tek retroaktivno biti nazvan "Njujorška Dada (New York Dada)", Dišan nikad neće stvarati ni u jednom karakerističnom postupku pokreta (prema Rihterovoj klasifikaciji): nije pisao kolaborativnu ni spontanu poeziju, ni fonetsku-apstraktnu; nije radio kolaže niti fotomontaže, niti je pisao manifeste. Nije čak ni posezao za nasumičnim/slučajnim u kreativnom postupku, bar ne na totalitarni način svojstven dadaistima. 

Čak je i na polju odnosa prema tradiciji njegov stav drugačiji. Pored toga što nije hteo da uništi umetnost kao takvu, već se samo borio protiv onoga što je zvao "retinalnom" umetnošću, što je za njega bila preživela i nezadovoljavajuća ideja likovne umetnosti, Dišan je suštinski bio suprotstavljen "tabula rasa" idealu koji su dadaisti gajili u odnosu prema tradiciji i tradicionalnom. On nikada nije pokazao htenje da uništi svu tradiciju, niti je, po svemu sudeći, verovao da je to uopšte moguće.

Kako je onda došlo do toga da Marsel Dišan i njegovo delo budu stalno asocirani, a ponekad, opravdano ili ne, čak i izjednačavani sa dadaizmom?

Sredinom devetnaestog veka, francuski slikar Gistav Kurbe uputio je izazov dotašnjoj umetnosti, spajajući socijalističke težnje sa likovnim izrazom koji je on video kao odgovarajući, sa namerom da umetnost uzme iz ruku buržoazije, da ukine stanje stvari u kome je ona privilegija viših slojeva građanstva i okrene je jednoj drugačijoj životnosti. Ovaj istorijski gest imaće, donekle odložen ali i presudan značaj za tokove buduće avangardne umetnosti. Avangarda je nesumnjivo socijalistički dah u svetskoj umetnosti (izuzev, čini se, u teorijskom ogledalu modernističke misli Klementa Grinberga, koji nikako nije mogao da se pomiri sa socijalističkim viđenjem uloge umetnika i umetnosti u društvu) - čak i sam naziv je skovao francuski utopijski socijalista Anri de Sen-Simon, dvadesetih godina devetnaestog veka. U svojoj seminalnoj knjizi Teorija avangarde iz sedamdesetih godina dvadesetog veka, nemački teoretičar Peter Berger, koji piše u vreme evropskog studentskog pokreta 1968, pripisuje nove "antiburžoaske" tendencije u umetnosti pravcima i umetnicima koje smatra "istorijskom avangardom" - pomenuti su Džon Hartfild i Marsel Dišan. Iako prema Bergeru avangarda svoj zadatak ukidanja buržoaske zaostavštine, oličene u autonomiji umetnosti pred životom, nije ispunila, taj je zadatak ostao zajednički i definišuć za umetnike i umetničke formacije kojima se on bavio.

Dišan je u jednom intervjuu rekao:

Pre Kurbea, slikarstvo je moglo da ima i druge funkcije, bilo je religiozno, filozofsko, moralističko (...) naše doba je kompletno retinalno, izuzev Nadrealista, koji su donekle učinili napor da iz toga istupe. I opet, nisu u tome dogurali veoma daleko!

Ovo "istupanje" o kome Dišan govori moglo bi da ga svrsta uz Dadaiste, koji su zaista hteli da istupe iz poznate umetnosti - ali sa sasvim drugačijim motivom. Dadaistički ikonoklazam bio je uperen protiv dotadašnje umetnosti kao navodnog terora individualnog genija, estetike, i društva u čijim su rukama ti i srodni kriterijumi. Istupanje o kome Dišan govori je istupanje iz dotadašnjeg slikarstva, koje je i nakon tog preokreta koji se odigrao u periodu između Kurbea i Sezana ostalo retinalno, obraćalo se isključivo oku i estetskom osećaju - a ni jednom ni drugom Dišan nije puno verovao.

Ono čemu Dišan jeste verovao, dimenzija umetnosti koja je nedostajala, pre je moglo da nađe svoj eho u nadrealističkim istraživanjima, iako je očigledno i ovde Dišanova nova umetnost ostala bez svoje teritorije - što nije smetalo da mu puno kasnije, nakon Drugog svetskog rata, zbog druženja sa nadrealističkim izbeglicama bude "prišivena" i etiketa nadrealiste.

Naposletku, udružene uloge kritike i javne percepcije Dišanove ličnosti i dela ne smeju se potceniti u izgradnji ove složene situacije. Kao da je i sam to na nekom nivou osećao, Dišan je pionir osvešćenja uloge posmatrača u umetnosti - i retroaktivnim pogledom nije teško otkriti da se i na širem planu mesta njegove umetnosti u istoriografiji taj princip manifestovao u svojoj punoj snazi. Dok je Hans Rihter tvrdio da je očigledno da "Sušilica za boce kaže umetnost je smeće" a "Fontana kaže umetnost je trik", Berger da je redimejd vrhunac poricanja individualnosti umetnika, dotle još publika njujorškog Armory Showa u Dišanu vidi destruktivnog evropskog neurotika, dostojnog i osporavanja, ali očigledno na tragu nečeg sasvim novog.

Vredi se još jednom vratiti na pitanje redimejda kao kraja individualnog genija, jer će se njime rasvetliti i uloga Dišanove umetnosti u opštijim tokovima.

Nije, posle svega, neispravno zaključiti da je redimejd osporio originalnost dela kao kategoriju, bez da ospori individualnost umetnika. Koliko god takva izjava isprva zvučala besmisleno, u svetlu do sad predočenog sasvim je održiva. Upravo tako se rodila mogućnost da se željena Dišanova umetnost dovede na svet. U njegovom kasnom eseju naslovljenom Kreativni čin, napisanom pred zasedanje okruglog stola Američke umetničke federacije (American Federation of the Arts) 1957, na jednom mestu stoji sledeći citat:

T. S. Eliot u svom eseju Tradicija i individualni talenat piše: što je savršeniji umetnik, to su kompletnije u njemu odvojeni čovek koji pati i um koji stvara; utoliko će savršenije um izvršiti digestiju i transmutaciju iskušenja koja predstavlja materijal.

Marsel Dišan koji citira Tomasa Sternsa Eliota? Ovde bi već i Klement Grinberg i Rozalind Kraus i Piter Berger zajedno zastali zbunjeni. No, mesta zbunjenosti nema. Dišan je znao da je individualnost umetnika jedini način da se prošlost i tradicija, zajedno sa novim dostignućima kodiraju na novi način, i da tako interpretirani ostanu vredni dolazećem posmatraču. To nije povratak na stari ideal umetnika-genija, već sasvim novo viđenje umetnika, što je očigledno iz reči samog Dišana:

U finalnoj analizi: umetnik može da urla sa svih krovova da je genij; ali moraće da sačeka presudu od posmatrača kako bi njegove izjave dobile društvenu vrednost, i da ga naposletku dolazeće generacije uvrste u istoriju umetnosti.

***

U samom zaključku, može se reći da je, u dosadašnjoj istoriografiji moderne umetnosti, ličnost i delo Marsela Dišana apsolutno nezaobilazna i definišuća tačka svakog ozbiljnog istraživanja. Bez poznavanja preokreta koji je on doneo teško bi bilo razumeti savremenu umetnost uopšte. Što se tiče njegovog odnosa sa dadaizmom, u Cirihu i uopšte, sve je evidentnija potreba za revidiranjem načina na koji je taj odnos tretiran u istoriji umetnosti. Imajući u vidu da su istorijske/društvene okolnosti i teorijski trendovi koji su obeležili doba ranih interpretacija ove veze, nesumnjivo imali velikog udela i u samim tim interpretacijama, i da taj udeo na nekim mestima nije poštedeo suštinu Dišanove misli i umetničke prakse, neophodno je ponovo promisliti u kolikoj je meri dadaizam suštinski bio potreban Marselu Dišanu i u kojim trenucima njegovog umetničkog razvoja, i obrnuto - u kojoj su meri pred licem dolazećih naraštaja Dada i njeni istoriografi imali potrebu za imenom i aurom ovog umetnika.

Literatura:

·        Blackwell Anthologies in Art History: Post-impressionisam to World War III, Blackwell Publishing 2004.

·        Bürger, Peter, Theory of the Avant-Garde, University of  Minnesota Press, 1984.

·        Cabanne, Pierre, Dialogues with Marcel Duchamp, New York: Viking, 1971.

·        Hopkins, David, Dada and Surrealism, a Very Short Introduction,  Oxford University Press 2004.

·        Pearloff, Marjorie, Dada Without Duchamp/Duchamp Without Dada: Avant-Garde Tredition and Individual Talent, Stanford Humanities Review, 7.1 (1999), preuzeto sa vebsajta autorke http://wings.buffalo.edu/epc/authors/perloff

·        Rubin, William S, Dada and Surrealist Art, New York: H. N. Abrams 1968.

·        Salt Seller: The Essential Writings of Marcel Duchamp (Marchand du Sel), ed. Michel Sanouillet and Elmer Peterson, London: Thames and Hudson, 1975.

·        Seigel, Jerrold, The Private Worlds of Marcel Duchamp: Desire, Liberation, and the Self in Modern Culture, Berkeley: University of California Press 1995.

·        Weller, Shane, Modernism and Nihilism, Palgrave Macmillan 2011.

---

NAPOMENA: Ovaj tekst je namenjen čitanju na blogu. Pun tekst, sa u potpunosti ispoštovanim naučnim aparatom (fusnote, etc.), možete naći ovde.

Nezgodno (1)

Naleteh danas na ovaj tekst:

11 Facts About the Ambidextrous

and it got me thinking.

Mora da sam imao oko 14, sećam se da je bilo negde u vreme sedmog razreda osnovne; imao sam stalne glavobolje zbog kojih sam na kraju dospeo na Neurološko odeljenje stare bolnice u Prokuplju, radi snimanja. EEG, šta znam šta sve još. Sećam se da me je doktorka pitala pre početka snimanja jesam li levak ili desnoruk.

Prvo sam odgovorio da pišem desnom. Pitala me je kojom jedem.

Onda sam se setio da sam sve počeo da radim levom kao dete. A onda da je isti slučaj bio i sa mojim ocem.



"Staviću znak pitanja... Ionako ću videti na snimku."

Sad, ne nameravam da ovde davim o tome koliko pritisak da se piše desnom, "normalno", jeste ili nije simptom dubljih nesloboda od kojih pati društvo u kome sam odrastao - pati, ne "patilo je", zato što sam duboko uveren da je to i dalje isto društvo i da pati od istih stvari. Ne znam ni šta nameravam, kao što ne znam ni zašto sam krenuo da pišem ovaj blog, ako se izuzme ono što je dotaknuto u uvodnom postu. Ali me je ovo sećanje navelo da razmislim o nečemu o čemu ranije nisam: koliki je tačno uticaj tih prvih susreta sa potrebom da se opredelimo, neosvešćenih susreta sa džangrizavom i nama neopravdanom (ne samo neopravdanom - nisam siguran da je kod mene u tim godinama to uopšte išlo dotle da rasuđujem je li opravdana ili nije; sa jednom apsolutno nejasnom i prethodno nezamislivom-) potrebom koja je tu, kao školski siledžija, svaki dan i mimo svega što od dana želimo, bez da znamo šta će nam njena nedokučiva, drkadžijska ćud danas doneti.

Neću se baviti ni diletantskom psihoanalizom ovde, a ovo svakako nije naučni tekst. Uopšte neću pokušati da zalazim u detalje svih mehanizama kroz koje ova potreba menja našu ličnost sa godinama. Ne želim da se predstavljam kao stručnjak za stvari o kojima ne znam koliko zaista znam.

(Takođe, napraviću se u potpunosti lud glede krajnje očigledne činjenice da niko ne kapira levorukost ili desnorukost kao izbor ili stvar opredeljenja onda kad se prvi put susretne sa tom tematikom -osim nekih tamo levaka-, i podvaliću čitaocu priču o onome što se meni čini važno.) 

Ono što, međutim, znam i što sam znao sa sigurnošću o ovoj potrebi otkako mi je prvi put predstavljena, bez da dublje zalazim u njenu prirodu, jeste da ona neće otići. It's here to stay: za koga navijaš, je'l ti deda bio četnik il' partizan, voliš li muškarce ili žene, metal ili pank, pivo ili vino... ad nauseam. Gnjavaža bez kraja. (Dao sam sve od sebe da navedem binarne parove koje sam REALNO susretao u životu, ne da izmišljam nove kako bi sve ovo zvučalo pametnije no što jeste. U ogromnom broju slučajeva ova prinuda na opredeljenje praktično podrazumeva jednu "pravu" stranu i mnoštvo "pogrešnih". Ali u biti, to je isto.)

Da se razumemo - ovo nije odraz neke jalove čežnje za mogućnošću da se nikad ne čine izbori koji nas, manje ili više, obavezuju. Dok mi je biranje tabora potpuno izlišna stvar kad su pitanju fudbalski klubovi, seksualne preference ili muzički žanrovi, jer nijedan od tih i sličnih izbora o kojima neki od nas imaju prejaka osećanja suštinski ne može da izdrži jednostavno pitanje why not both? (ili, zašto ne danas jedno, sutra drugo?), osobu koja bi isto pitanje pokušala da postavi o, recimo, fašizmu i antifašizmu smatrao bih ili za neozbiljnu ili za potencijalno jako opasnu. Svako od nas u nekom trenutku sudi o ljudima na osnovu njihovih izbora. Koliko god to predstavljalo opasnost da izbegnemo učenje detalja kad upoznajemo ljude i situacije koje su ih oblikovale, ili samo odražavalo nejakost našeg dubljeg zanimanja za njih, to je nužnost. A svaka je nužnost zla, i tu je priča gotova za one koji još nisu odustali od života na ovoj planeti.

Koliko god sama sloboda izbora meni značila, ne radi se ovde ni o njoj - razmišljanje o njoj kreće tek nakon što se prvo upoznamo sa prinudom da se bira.


Najdublji i najprimetniji, dakle, efekat te prve spoznaje da takva prinuda/potreba (zavisno od tačke gledanja) postoji i da neće otići mora da je bio -  neopisiv smor. Neopisiv smor u najavi, koji je sa vremenom možda bacio senku na sve dolazeće izbore u životu. Kažem, mora da je bio, jer o tome nisam razmišljao zaista do danas - ne čak ni kad mi je saopšteno da snimci pokazuju kako su mi obe hemisfere mozga jednako razvijene. Dakle, makar u neurološkom smislu, izbor nije bio nužnost.

Normalno, zabavno je kad kad tinejdžer sazna tako nešto o sebi. Jedan-od-sto kinda shit. Tad nisam imao na raspolaganju ovaj link sa početka teksta, pa da vidim da to znači i veliku mogućnost posedovanja gena koji odlikuje sklone šizofreniji, naglašeniju sklonost besu i biseksualnosti - a i da sam imao, bar dve od tri pomenute stvari ne bi mi nimalo smetale. Ali, ostalo je na tome da je to retka stvar i bilo mi je drago da bar u nečemu budem famozni 1%. Sećam se da sam se danima trudio da pišem levom, i da nije bilo teško - ali mi je rukopis bio sranje. Izbor je napravljen za mene pre deset godina u odnosu na taj trenutak, a ja nisam bio toga svestan. Sama činjenica da ne mora da bude tako nije puno promenila. Trebalo je da se vežba, a ja sam, nažalost, prema vežbanju već imao razvijen stav.

Tako sam nastavio da pišem desnom, ne razmišljajući valjda više o ovome do danas, kad mi je prijateljica u e-prepisci rekla:

"ja sam androgen tip".

Ili, kako sam ja to shvatio - ne oseća obavezu za stalnim definisanjem sebe u kroz prisilnu muško-žensku binarnost oko koje je izgrađen vasceli totalitet društvenog života.

I ja delim njenu tačku gledišta. Kao alhemičarima nekad, i meni znanje i svet počinju da imaju smisla tek kad se zađe iza (iznad, preko, kako god) suprotstavljenih kategorija, kad se principi sjedine u vrhunskoj androginiji, dajući po prvi put kompletnu sliku svega oko nas. Ali ništa od toga nije u tom trenutku bilo u mojoj glavi.

I ja sam ambidextrous, pa su me naučili da budem dešnjak.

To je prvo što mi je palo na pamet.