Nezgodno (5): LOVE WILL SAVE YOU

photo by Katarina Petrović, Priština, oktobar 2013. 

Nedavno je umetnica Katarina Petrović, tokom gostovanja na mestu gde radim poslednjih meseci, u debati posle live streaminga emiisije Femkanje, i nakon nekih zajedničkih akcija o kojima će se, pretpostavljam, tek čuti, izrekla nešto što je ostalo sa mnom nedeljama.

'LJUBAV JE POČELA KAD STE SE RODILI.'

Ovih dana, pod okolnostima u koje nema opravdanog razloga da zalazim ovde, tema ljubavi i definisanja iste, tema ljubavi i nemogućnosti definisanja iste ili tema ljubavi i nemogućnosti iste - tema sa najmanje tri lica od kojih ne gledate uvek samo jedno u ovom životu, me progoni.

Pre svega, za mene je ljubav ispočetka, kao i za većinu ljudi koje znam, predstavljala jednu of fantomskih pojava u životu, o kojima svi pričaju i očigledno su big deal, očigledno se veliki deo sveta vrti oko njih, ali šta, šta su zaista, kakav su osećaj ili kakve transformativne trenutke u naš život donose - sve to je bilo potpuno van mog dohvata.

(Slično kao seks, I guess. Ne prestaje da me oduševljava uvodna scena filma Dead Ringers, u kojoj braća Mantle kao klinci iznose svoje pretpubertetske ideje o tome kako se odvija seksualni odnos, kao osnov humane reprodukcije - scena koju sam ja blagoizvoleo izvući iz konteksta i koju sam subsekventno ustoličio kao dežurnu metaforu za sopstveni kognitivni put prema shvatanju ne samo seksa u ljudskom životu, već i svih ostalih vrednosti koje se u društvu oko mene ne dovode u pitanje. Put u kome će ključna mentorska figura kroz samo neku godinu postati William S. Burroughs, samo dalje definišući moju odeljenost od svega što se u ovim stvarima podrazumeva za ljude oko mene. Isto se proteže i na shvatanje uzajamne veze seksa i ljubavi. Teško da se može reći da je seksualna privučenost bila ono što me je spojilo sa prvim devojkama u životu. Pre bi bilo tačno reći da sam prvih nekoliko puta u životu kad sam za osobe sa kojima sam bio zaista vezan, stupao u seksualne odnose sa njima prvo da ih ne bih izgubio. Zadovoljstvo je došlo tek nakon toga. Tek kad sam priznao sebi da je jedino što ima smisla doživljavati ljude kao bića.)

(U ovom trenutku ne mogu a da se ne zapitam: koliko je još ljudi u muškom muškom muškom svetu spremno da otvoreno iznese ovako nešto o sebi. Ja ih svakako nisam upoznao previše. Ali ovaj tekst nije o tome.)

Stvar je u tome, da sam sa godinama došao do gledišta koje je, makar u jednoj od suštinskih ravni, u potpunosti opisala ova Katarinina izjava sa početka.

LJUBAV je veća od interpersonalnog, nedodirljiva je, ne može se ukrasti ni prisvojiti, ne može se okrnjiti. Takođe se ne može konceptualizovati, formatirati, koristiti za dominaciju ili ucene. Koliko god prljavih stvari joj ljudi radili u svojoj nemoći, opravdanoj ili neopravdanoj, neće je pokvariti.

Jer ljubav je van-jezička, van dohvata tog stvaralačkog materijala koji tako ne umemo da koristrimo, i kojim, na sreću ne možemo da pokvarimo ništa u životu što je zaista važno.

Love is or isn't.

Ne želim da se ovde ravnam ni prema selfless love paradigmi bliskoj istočnim tradicijama misli. Iako sam sebe trenirao decenijama da mi ljubav, makar ona spuštena na interpersonalni plan svakodnevnog života, bude nesebična i bez mog ega u centru, manje-više sam otkrio da to uglavnom iz ljudi na kraju izmami sebičluk ili nepoverenje. I, guess what - nije me briga. Ništa nije promenilo.

Zato što se naučeno ne može razučiti. Razočaranja i apsolutna istina nemaju nikakvu zajedničku teritoriju.

Zaključak mog dosadašnjeg života, moje skoro 34 goidne prevedene sa ljudima i među njihovim konstruktima, mojih 18 godina seksualnog života od kojih je možda 8 obeleženo istinskim razumevanjem tog čina i osećanjem šta takav konakt dva bića zaista jeste, i kako manje od toga nije u redu, svih ubrzanih eona mog mentalnog, hipnagoškog, hemomanserskog, oniričnog postojanja do sad - čist, nepomućen, do krajnjih granica mog ukupnog iskustva istinit zaključak o ovome je da

SAMO LJUBAV SLOBODNIH LJUDI POSTOJI U OVOM SVETU.

Samo neuslovljena, svaki dan svog trajanja svesno reizabrana, samo nepobitno postojeća nasuprot prevrtljivim jezikom uvek jednako neuspešno dokazivane, samo živa ljubav za nečije biće, ne-dualna, bez razdvajanja, ljubav za meso, dah, kucanje srca, lepotu osećanja i mišljenja, lepotu uma, onu neobjašnjivu, jeziku nedodirljivu jedinstvenost bića, samo ona postoji. Samo ona spaja. Samo ona spasava.

Naravno, ne treba mnogo pameti da se shvati da kao takva ona nije ekskluzivna. Da je zver koja odbija ime, koprca se i vrišti. Prava ljubav nije pas koji nam skače uz nogu, ni mačka koja je sebi centar sveta. Ona je ona poslednja zver, koja nije dobila ime ni kad ga je zmija uveliko imala.

Za mene lično, i u svetlu istina (po mom ubeđenju) vidljivih za svakoga na ovom svetu, ona je samo kao takva moguća. I dok ljudi koriste sve snage svoga uma i sve benefite selektivnog slepila u kome je vecina nas u nekom trenutku toliko dobra, da joj pridaju ovaj ili onaj privremeno spasonosni oblik, za mene to nikad neće biti moguće na period duži od trenutka.

Za mene će uvek biti nedeljiva, neistrošiva, nesagoriva, jedina stvar koja me vezuje za bića koja srećem.

Zato je Nezgodno.

Zato... it won't save me.

Nezgodno (4): BORN INTO THIS

Jedna od meni najzanimljivijih knjiga poslednjih meseci, The Great Cultural Traditions Volume I: The Ancient Cities (totalni antikvitet, došla u moje ruke sa pečatom GIFT FROM UNITED YUGOSLAV RELIEF FUND OF AMERICA - 1948), počinje ovako:

"History originated as myth.

To say this is not to suggest that it is false or useless; rather, it is to indicate that like all myths it serves a necessary purpose. In the case of history the function is to bind present life to past so that the social continuity which supports the social order is maintained. Properly understood, therefore, history is the social memory by which present life is made intelligible. Indeed, men cannot live without history; if they possessed none they would invent it - and, in fact, they have. Such invention, although it may be found inaccurate as regards actual occurrences, nevertheless performs it's function. Men do not require a true history; they ask only for satisfying one or, in other words, one to which they can appeal, knowing that it will provide justification for their present actions and convictions. History is the natural propaganda on of a social order; for this reason the oft-quoted words 'History is past politics' ought to read 'History is present politics'."

Kurziv je moj.

I stvarno mi je u neku ruku bizarno to što tek danas, retroaktivno, mogu da vidim koliko jedna ovako sama po sebi jasna stvar može da potpuno ostane nevidljiva. Nekako mi nikad do skora nije ni palo na pamet da postoje ljudi koji nikad nisu posumnjali u ono što uče. Ne mora to da bude neka sluđena conspiracy theory sumnja, ne moraju da sumnjiče izravno svoje učitelje da ih hrane lažima - ali makar prirodna, spontana sumnjičavost prema nečemu što se pred nama nikad ne preispituje, nečemu što se prenosi ex cathedra (makar to bilo i na dedinom krilu) i pitanja obično nisu dobrodošla. Probajte samo da pristupite infantilno predavanju istorije bilo gde, bilo da neki stariji rođak balavi o četnicima, partizanima, caru Dušanu čemugod, ili da ste ste na fakultetu i slušate predavanje, da pitate za svaku tvrdnju: a odakle vam to?, i gledajte šta će biti.

Ovaj sam post započeo sa drugom namerom, pre šest meseci. Sad sam na drugom mestu.

Besprekorni travnjaci smenjuju se sa kukuruzištima i obeshrabrujućim privremenim sedištima vitalnih ustanova svakog društva u privatnim kućama, ili prostorima koji na to meni liče. Suvo lišće i nagomilano đubre, kameni zidovi koji emituju vrelinu i u kasne noćne sate, oivičeni bodljikavim žicom, u koju je ponegde zakačena plastična kesa.

To je ovde i sad. Ja sam tu.

Postoje ljudi iza ovih prozora – ali ko su oni? Jesu li ovi časni nosioci uglavnom nezdravno natovljenih guzica koje pritiskaju sedala fast food jasli i za selo karakterističnih kafea ovde ta čuvena dominantna većina unutar zajednice sa čijom se voljom neprestano kalkuliše? Ili lica opterećena brojnim nijansama umora, verovatno i neodređene tinjajuće bojazni, koja lebde kroz bašte ili krivudave ulice?

Ko u ovom mestu u privatnosti svoje sobe sluša muziku koju nema sa kim da podeli?

Ko u mestimično pocepanoj mreži osvetljenih prozora, u svojoj ćeliji ovog tranzitno-balkanskog subatoma Indrine mreže ključa mislima i strastima koje nema kome da poveri? Čija groznica gori neprimetna među dalekim svetlima?

Ko se dodiruje pod pokrivačem na način koji nema s kim da razjasni?

Ovo je najbolje mesto koje znam trenutno da se sagleda problem istorije i potrebe za njom in vitro. Istorija se ne jede. Ne leči uporne infekcije. Od nikakve kurčeve pomoći nije kad nestane struja. Za najveći broj ljudi, ona samo raspiruje neku skoro zagašenu, slabašnu netrpeljivost, nedovoljnu za dela sa velikim posledicama. Za neke, daje malo vatre birtijaškim pričama. Mrtva istorija za mrtve ljude. Pitam se

koliko je prošlo otkako je neko ovde pomišljao da stvara istoriju, dalje?

Koliko prošlo otkako je pod pokrivačem od svetlećih buva ovih prozora usred prostora koji je jednako izmišljen i oblikovan medijima koliko i stvaran, prljav i zanimljiv, pun živih duša koje do izmaka svojih snaga pune one druge, malaksale, uskogrude, ksenofobne – koliko je minuta, sati, meseci, ne znam, prošlo otkako je neko ovde pomislio na budućnost kao na nešto što će zaista i doživeti? Nešto što nijedna država ne obezbeđuje nijednim socijalnim programom?

Jedno je sigurno: budućnost ne čeka ni na koga. Svi ćemo je sresti.

Ja sam na 42° 36' 04" severne geografske širine i 21° 11' 45" istočne geografske dužine.

Ja sam ovde zbog onih koji nemaju gde, nebitno da li je to za njih pitanje nezgodnog vremena i mesta ili bi to sa njima bilo tako bilo gde na svetu. Plus, izašao sam iz sobe.

Vidimo se, kad za to dođe vreme.

TH3 S0U7H

Nezgodno (3): DEAR WHORES

"I uvede me duh u pusto mesto; i videh ženu gde sedi na zveri crvenoj koja beše puna imena hulnih i imaše sedam glava i deset rogova.

     I žena beše obučena u porfiru i skerlet i nakićena zlatom i kamenjem dragim i biserom, i imaše čašu u ruci  svojoj punu mrzosti i poganštine kurvarstva svog;

I na čelu njenom napisano ime: Tajna, Vavilon veliki, mati kurvama i mrzostima zemaljskim.

I videh ženu pijanu od krvi svetih i od krvi svedoka Isusovih; i začudih se čudom velikim kad je videh."

Otkrivenje Jovanovo, 17:3-6

Jedan nedavni događaj i stvari koje su usledile, kao i potresni podaci o nasilju nad ženama izneseni na svetlo dana u skorije vreme posredno su me naveli na razmišljanje o jednoj staroj temi.

Šta je to u nekim ženama (potencijalno u svim ženama) što toliko prestravljuje muškarce? Očigledno, ogroman broj muškaraca je u tolikom strahu, sa toliko dubokim osećajem nesigurnosti, da mora da odgovori najnižom, najdementnijom, kukavičkom agresijom. Jedan veliki broj nas, nekih među nama, u panici odlučuje da potegne nož, pištolj, bilo šta pri ruci, da davi golim rukama pre nego što se desi ono najgore - šta?

To je možda bolje pitanje.

Čega se to, u dodiru sa ženama ljudi najviše plaše? I povezano s tim, kakvih se žena najviše plaše?

Možda se najviše plaše otkidanja hromiranig anđela muškosti sa svoje haube, nenadanog vandalizma prema nečemu u šta su toliko uložili?

Može li biti da se najviše plaše žena "bez časti", nepredvidljivih, nedokučivih - žena koje ne mogu da ostave kod kuće, i zateknu ih tako kad se vrate? Žena zbog kojih stalno mora da se bude na oprezu, žena sa kojima život iziskuje nove veštine svaki dan?

Tih ...veštica sa kojima se svakog minuta njihov osećaj sigurnosti smanjuje, i nikad ne znaju na čemu su?

Tih, iz nekog razloga ipak najprivlačnijih, zanimljivih i lepih žena koje znaju toliko toga i nisu nalik onima koje se za kuću biraju, krotkih i lepo vaspitanih, punih oprosta, koje im se smuče kad taj porodični dom krene da urasta u obaveze i smrtnu monotoniju sigurnosti, nepravednu platu za njihove časne puteve?

Tih žena koje oni nikad ne bi oženili, ni u ludilu, ne - well, možda... Ali kakav bi to brak bio? Nisu one sposobne da odgajaju decu. Uostalom, one ne žele decu, takve samo na sebe misle. Nema šanse da one žele normalan život. I nemaju poštovanja za svetinju doma.

I povrh svega, već su ih pitali - neće da se udaju za njih. Neće, imaju druga posla. Pametnija.

Kurve.

Sve su one kurve, koje treba biti i jebati. Biti ih da zaborave na svoje igre kad ste vi u pitanju, jebati do besvesti da se iz njih izjebe interesovanje za druge muškarce. Što još niko nikad nije uspeo. Njima vaše ljubavničke veštine nisu otkrivenje, vaša osećanja još manje. Zato ih treba još biti, dok ne nauče granice. Dok se ne nauče redu i poštovanju, ili ćete uskoro morati da se bijete sa drugarima, braćom, očevima. Ili da se koljete sa kompletnim strancima koji balave za njima.

To je lice vašeg straha, momci. Strah da će vas kurve napraviti budalama, i goruća sumnja da su sve žene kurve.

E pa, znate šta?

U pravu ste.

SVE su žene kurve. Majka vam je kurva, i njena majka je kurva, sestra vam je kurva, a kćeri će vam biti najveće kurve do sada - i ako u vama ima malo preostale pameti, poštovaćete ih zbog toga, ili ćete svi pomreti pre nego što ste zaista i živeli. A to je zato što su kurve one koje znaju o životu. Posle određenog stepena spoznaje SVI smo mi kurve. Svet se deli na kurve koje život žive i na čestite koji ga sebi predstavljaju. Na tajmlajnu razvoja vašljive ljudske civilizacije, ne tako davno su kurve bile sveštenice, bez kontakta sa njima nije bio moguć kontakt sa bogovima i sopstvenom duhovnošću, niti prelazak u zrelost. I da, kad o tome već pričamo, čak ni onaj u čijem je imenu utemeljena religija koja nama na ovim prostorima raspiruje ideju da smo išta više od kurvi, nije baš bio nesklon njihovom društvu kako se čini - fuck what you heard, ako ste čuli drugačije.

I šta je to što je toliko spržilo režnjeve njegovom dobrom apostolu u pojavi Vavilonske kurve, majke svih kurvi? Šta je to zbog čega su carevi sveta ludi za njom? Zbog čega joj dobri hrišćani nude svoju krv u potocima?

ZNANJE. Prosvetljenje, prožeto dubokim razumevanjem. Nepopustljivo učenje, sastavljeno jednako od lekovitih "izdaja" i topline krila u koje zarivamo svoje suzne noseve da prebolimo sveže naučene istine. Znanje koje ima snagu da okonča svet kakav znamo.

I učenje koje toliko dugo traje za judeohrišćansku rulju. Jedna nas je kurva izvela iz savršenog rajskog patrijarhata, na drugom kraju istorije nas čeka ova razularena ženetina u zlatu, pijana od krvi krotkih, koji su hteli znanje ali nisu imali snage da uče; između njih nezamisliv niz kurvi, veštica i rospija, koje su koštale života mnoge junake, navele ih da ubijaju, da donose glave na tanjirima, da im šalju muževe u prve borbene redove, da se koprcaju u lažima kako bi zakrpili pukotine na idolu svoje čestitosti, napuklom od najboljeg jebanja koje su u životu znali, da kriju sms-ove i menjaju šifre, da sve poriču u gorućoj sramoti i naposletku, da izgube autoritet i nad onim ženama kod kuće, onim ćutljivim, povredljivim, punim oprosta, ali šta to kome vredi kad je samo njihovo prisustvo optužba? One su osakatile kurvu u sebi radi vas i ispravnosti, radi nauka vaših očeva, a vi ste im ovako vratili. Šta ako je sad, besnu, probude?

E, pa momci, znanje ima cenu.

I nemojte slučajno da mi puritanišete oko ovoga, kad vam jednom dođe iz dupeta u glavu. Ne postoji podela na visoke i niske, prosvetljene i obične kurve. Ako pogledate gde se ta podela prvi put javila, biće vam jasno koji je to stepen bullshita. Čak i kurva bez dana škole, muška ili ženska, zna više o životu od većine vas, budite uvereni. Videla je više od njegove globalne duše, iskusila više njegovih puteva.

Nego zavežite i priznajte sebi - bez kurvi ne biste videli života.

***

Nezgodno (2): SUMRAK OČEVA

U cara Trojana kozje uši. Moram ovo da podelim sa nekim.

Patrijarhat crkava. (Ovako napisano deluje zabavno polisemično, ali... Drugi put.) Krepava. Baca kašiku dok ovo pišem.

Solarni, egoistični princip urušava se sam u sebe i sa poukama očeva možemo samo da se slikamo za raspalu domaću štampu. Dani starijih na pramcu, vizionara i preduzimača kojima se mora dati prednost, odbrojani su do zadnje pregršti nula u predugačkom broju. Pravo Očeva, koje kaže da se žene, deca i mlađi muškarci imaju da potčine putevima starijih, utvrđenim vrednostima, onome što i kako treba - najzad je otrovalo tkivo u koje je urasla Zemlja, maljavi šlauf od nebrojenih fino uvaljenih debelih mesa koja znojeći guznu pukotinu uz sport i vicarious thrill ratova na televiziji krckaju poslednji mandat privilegije za koju nisu radili, za koju nisu ginuli, u koju su se jednostavno rodili malo ranije pre onog sledećeg u redu, u nekoj od nagrizenih ćelija bilo kog sloja društva. It is done, almost done. Kralj uzurpator je otrovan, sa prestola bije gangrenozni smrad, njegove poslednje hemoragije kaplju u tamu iz koje se sve ređi zvuci migolje kroz stravu u kojoj se čeka kraj. 

Ne znam hoće li posle toga nastupiti drugačije vreme. Nema načina da znam hoće li svet nakon ovog izdisaja osvanuti u drugačijim rukama; hoće li umesto busanja u prsa društvenu stvarnost oblikovati neka pametnija, konspirativnija vrsta dijaloga, ili makar neka nova, manje izanđala hrabrost u kojoj, za promenu, ima lepote? Ma koliko želeo da vidim Triple Goddess kako šamara redom dok uši ne krenu da krvare, ne postoji apsolutno ništa u ovom trenutku što mi govori da će se tako nešto i dogoditi - a i ako se dogodi, ne postoji solidan razlog da verujem da će me šamaranje zaobići. Ali ne radi se ovde o meni. Ni o tome hoće li lunarne lepote ikad zavladati svetom i stvarnošću koju svi delimo. For all I know, možda je previše žena iskvareno prihvatanjem očekivanja koja im je patrijarhat nametnuo. For all I know, verovatno će oni kojima ratovi polova ništa ne znače i ništa ne donose, oni kojima i sam pripadam, koji sa svakom podelom na versuse imaju ogroman problem i koji odbijaju da sebe definišu kroz sukobljene dvojnosti, verovatno će takvi proći najgore.

Ali nije važno - KRAJ dolazi. Kraj determinista, odlučnih, kraj survivalista, kraj govnjive man's gotta do what man's gotta do priče; kraj nasleđa jebenog proždrljivog egocentrika kome će Metida i njeno preteće potomstvo najzad da proteraju pajser kroz drob, ne čekajući da prvo osmisli svoju omiljenu kćer, pa da je onda rodi.

Kraj je tu, onaj segment mene koji se po navici proziva kao muški oseća ga kao trnje na perineumu.


A gde je to mene Kraj dotakao, gde mi se ukazao, uverio me da je zaista tu?

U vozu iz Vranja za Beograd, neposredno pred novu godinu.

Ušli su u voz u Nišu, grupa momaka, pijani. Saznaćemo kasnije, niko od njih nije iz Niša, nije ni važno - krenuli su u Beograd za praznike. Zaposeli su kupe pored u kome je osim njih bio jedan starac i žena koja je sa sinom švercovala fetu u žutim plastičnim koficama.

Da se razumemo, ovo nije pred novu 1993. Ovo je bilo pre manje od dva meseca.

Kad je voz krenuo, a možda i malo pre toga, momci su povadili flaše sa rakijom i nastavili da se otkidaju. Usledila je turšija iz torbi, a onda naravno, pesma. Bear with me on this one.

"Pevaljka" (tako je sam sebe nazvao) je bio jedan od momaka - blago feminiziran (koliko god taj izraz meni lično ne pogađao suštinu), teško alkoholisan. Počeo je kad su mu zataknuli 20din u okovratnik, i manje-više nije prestao do Beograda, osim nakratko dok je murija prolazila kroz hodnik. Negde oko sredine puta, počeo je da peva narodnjake iz ženske perspektive, ubijajući i onaj jadni minimum mogućnosti da iko, u našem vagonu ili onom pred, zaspi. Poslednjih pola sata se, iznemogao, klatio na prozoru dok se voz vukao kroz gusto i tamno jutarnje sivilo i naricao sledeću pesmu:

(Na ovaj brain-numbing shit možete da kliknete na svoju odgovornost.)

Očigledno, ovo je bio artistički vrhunac njegovog nastupa. To je bio trenutak da se sve stavi na sto: lelekao je, dodavao neprirodno drhtanje glasu, dramio i kmečao toliko da je povremeno i od njegovih drugara moglo da se čuje poneko "Dosta, bre!", na koje bi se on elegantno napravio gluv i nastavio sa rovanjem.

Bla bla, blabla, bla bla, "sine moj".

I eto, tu me je puklo. Ovaj vrišteći babun ustvari je banshee koja nariče nad patrijarhatom, živa utvara čiji se lelek razleže preko Čukaričke padine iz kloparavog voza punog pijanih i neispavanih ljudi koji taj patrijarhat još uvek žive - puno drugačije u svojim glavama nego u praksi, ako je to uopšte bitno. Onom stogodišnjem dedi nimalo nije smetalo što ne može da spava, ohrabrivao ih je da pevaju, čak i pevao sa njima. Na trenutak su, tako, možda učinili njegov život srećnim. Ali to je bilo pre Rakovice. Sad je ostalo samo zavijanje nad ruinom te afere. Svi umorni železničari, šverceri, studenti - svi su utonuli u razdrkana sedišta po zamračenim kupeima i slušali jalovu kukumavku nad srećom (ne)postignutom kroz prokreaciju, sa manje ili više čistom svešću da je gotovo, uveren sam. Gotovo. Priroda nas neće. Kćerke su nam guske i alapače, sinovi su nam razočaranje, pederi su nam pred vratima. Ko će sad da ostarelom pater familiasu vrati iskru u oko?

Ko?

(Nastaviće se.)

Marsel Dišan i dadaizam, skica za drugačiju interpretaciju odnosa

Ukoliko se zagledaju bibliografije vezane za ličnosti koje su obeležile dadaističku pobunu na samom izvoru, usred Prvog svetskog rata, jasno je da je Marsel Dišan do sada "dobio" više stranica nego bilo ko drugi asociran sa pokretom. Suštinska kolektivnost dade, iz koje je svaki umetnik delovao, i posvećenost podrivanju individualnog stvaralaštva možda su deo razloga za ovo, ali svakako ne i jedini razlog za ovu nejednakost.

Kao što je dobro uočila Mardžori Perlof sa univerziteta Stenford, na internet prezentaciji posvećenoj dadaizmu, Dada Website iz 1995. u poslednjem pasusu definicije pokreta se kaže:

Prethodnik onoga što će biti nazvano pokretom Dadaista, i naposletku njegov vodeći član, bio je Marsel Dišan, koji je 1913. proizveo svoj prvi redimejd, Točak bicikla (danas izgubljen), koji se sastojao od točka montiranog na sedište stolice.

                                                                           -Webmuseum, 1995.

Marsel Dišan je dakle 1913, skoro tri godine pre prvih sastanaka budućih Dadaista u Cirihu, već krenuo putem "antiumetnosti" (ovde treba imati na umu da se pojam redimejd kod Dišana pojavljuje tek 1915. - dakle skoro dve godine nakon Točka bicikla). U ovom trenutku on već imao ime (futurističko-kubistički skandal Akta na stepeništu je, setimo se, bio već za njim) ali njegova je borba protiv onoga što je smatrao ustajalom umetnošću već počela. Ovi su njegovi sentimenti bili svakako uklopivi sa opštim avangardnim raspoloženjem sa početka veka, marksistički kodiranim i usmerenim protiv dela "individualnog genija" (kao nosioca buržoaske umetnosti) u korist akta kolektivnog stvaranja i čak - kolektivne recepcije stvorenog, što je bergerovska "radikalna negacija individualne kreativnosti kao kategorije". Dada u Cirihu, delo okupljenih oko Kabarea Volter, bila je upravo na ovom frontu najangažovanija - francuski dadaizam Fransisa Pikabije je već jedan dublji i manje programski uobličen nihilizam.

No, i kod Bergera, kao i u pomenutom uvodu u web prezentaciju, javlja se u neku ruku paradoksalan zaključak - Marsel Dišan je preteča ali i vodeća individua jednog anti-individualističkog pokreta, isto kao što je njegova (ne kolektivno delo, lično njegova) umetnost vrhunac umetničke pobune protiv indidvidualne kreativnosti:

Kada Dišan potpisuje predmete masovne proizvodnje (...) i šalje ih na umetničke izložbe, on negira kategoriju individualne kreativnosti. Potpis se stavlja na proizvoljno odabran proizvod namenjen masovnoj potrošnji, zato što je potrebno da se ruglu izvrgne svaki pokušaj individualizovane kreativnosti (...) Dišanov redimejd nije umetničko delo već manifest.

                                                -Shane Weller, Modernism and Nihilism, 2011.

Ovaj paradoks samo pojačava činjenica da Dišan zaista nije imao nikakve inicijatorske veze sa ciriškim počecima dadaizma - prema sopstvenoj tvrdnji on se sa terminom "Dada" prvi put sreo u delu Tristana Care Prva celestijalna pustolovina gospodina Protivpožarnog Aparata iz 1917. i tada još nije znao ni za samu reč ni da je postojao takav pokret. Do tog trenutka, Dišan je već uradio svoja najbitnija dela na polju redimejda (Točak bicikla, Sušilica za boce, Fontana) kao i nekoliko studija za čuveno Veliko staklo, a u istom intervjuu on tvrdi da dadaizam nije uticao na njegovo delo:

Bila je to paralela, ako baš hoćete... To nije Dada, ali bilo je u istom duhu - to, međutim, nije bio duh Ciriha.

Nakon što se, ohrabren prekookeanskim uspehom preselio u Sjedinjene države 1915, Dišan je možda želeo da ovim ogradama utvrdi svoju autentičnost, poričući veze koje se istoričarima umetnosti i teoretičarima čine očigledne, pogotovo retroaktivno. Sa druge strane, ništa ne zvuči istinitije od izjave da je njegovo delo bilo "u duhu Dade, ali ne i Ciriha" - prvenstveno zbog toga što je Dišan mogući (kako tvrde neki autori) prototip njujorškog dadaiste - ne zaboravimo, u Njujorku on nakon Armory Show izložbe više nije bio stranac. Ali nije u ovoj spornoj atribuciji suština njegovog mimoilaženja sa Dadaistima iz Ciriha. Njegovo delo utopljeno je u okultno, onostrano, njegovo razmišljanje opterećeno uticajima alhemije i četvrtom dimenzijom (treba se samo setiti njegovih ideja o infratankim ravnima postojanja, te njegovog legendarnog i nikad završenog Velikog stakla); sa druge strane, on je posvećen nauci, mašinama, šahu, a vrlo rano je ukorenio kod sebe shvatanje da su estetska svojstva dela od male, nepresudne vrednosti.

Zasnovanom na ovakvim dualnostima (težnja ka sintezi nepomirljivih elemenata je bliska i tradicionalnoj alhemijskoj misli koja je na njega imala značajan uticaj), Dišanu normalno ne smeta naizgled neoboriva kontradikcija u prirodi njegove veze sa dadaistima - isto tako, njemu je sasvim održiv napad na individualnu kreativnost od strane kreativne individue. On jednostavno nije video neophodnost u asimilaciji radi eliminisanja te kontradikcije, nije mu bilo potrebno da bude samo jedan od članova grupe da bi napao individualnost autora. Ovo možda sugeriše i drugačiji lični odnos prema rudimentarno levičarskim idejama u temelju ciriške Dade kao i postojanu crtu Dišanovog samostalnog karaktera kao umetnika koji "nikad nije imao potrebe za ohrabrenjem koje dolazi od pripadnosti grupi" - on je prethodno već prekinuo veze sa svojim kubističkim prijateljima, 1912. Takođe, može se uzeti u obzir i Dišanovo sagledavanje svog položaja usred smena pravaca i epoha, i sopstvene ličnosti kao celine koja stalnim promenama odgovara na te spoljne promene: "usred svake epohe shvatio bih u potpunosti jasno da osvit nove epohe dolazi".

Mnogo važnije je, međutim, obratiti pažnju na jednu nesumnjivo suštinsku stvar ovde: kao što će to biti i sa Vorholom kasnije, Dišanov život je neraskidiv element njegovog dela - u nekim tačkama čak nije neispravno reči da njegov život JESTE njegovo delo. Njegova najznačajnija dela praćena su njegovim pisanjem koje menja ili razara prvobitno značenje, u svemu je prisutan ogoljen proces razvoja, učenja, predomišljanja i čak nedoumice ili neodlučnosti; kao i njegov život i delo mu je puno ambivalencije i tesno povezanih "nepomirljivih" elemenata i težnji. Njegova lična interesovanja, identitet, njegova seksualnost - sve je jasno vidljivim vezama neraskidivo povezano sa onim što se (uslovno) može smatrati njegovim delom u najužem smislu - i jedno uvek pomaže interpretaciju drugog. 

Drugim rečima, Dišan nije mogao da žrtvuje svoju individualnost pokretu, jer mu je bila neophodna za rad. U pokušaju da odbrani Fontanu (čuveni pisoar potpisan pesudonimom - taj prvi je danas izgubljen ali postoje druge autorizovane verzije), pred komitetom izložbe koji ju je odbio, on piše da nije bitno to što R. Mutt možda i nije napravio Fontanu svojim rukama, on ju je odabrao. Ova izjava ne bi bila moguća bez postojanja ideje o umetniku kao nosiocu individualnog genija. Redimejd je kao taktika poricanja individualne kreativnosti zavisio upravo od postojanja iste.

Neophodno je povući još jednu razliku - Dišanov sukob sa umetnošću dolazi sa terena same umetnosti i njene teorije, te od njegovih shvatanja njenih ciljeva, dok je želja Dadaista da sruše "buržoasku" i "građansku" (sa ili bez navodnika) umetnost aktivistička u suštini, ispoljena kroz agitatorske i provokatorske impulse, a sama Dada je za neke "više društveni nego umetnički pokret" (u kritici je doživljavana i tako, bez obzira na činjenicu da njen ciriški manifest, delo Huga Bala, počinje rečima: "Dada je nova tendencija u umetnosti").

I ovde se ta uočena razlika kreće da produbljuje - jasno, dok je Dišanu ispočetka godilo da podeli medijsku pažnju sa dadaistima u Njujorku, njegov raskid sa pariskom dadom i otvoreno odbijanje da učestvuje u Carinom Dada Salonu jasno ocrtavaju liniju do koje je on bio spreman da bude povezan sa pojmom dadaizma. Iako je sa Pikabijom i Hartlijem imao izvestan udeo u aktivnostima kruga koji će tek retroaktivno biti nazvan "Njujorška Dada (New York Dada)", Dišan nikad neće stvarati ni u jednom karakerističnom postupku pokreta (prema Rihterovoj klasifikaciji): nije pisao kolaborativnu ni spontanu poeziju, ni fonetsku-apstraktnu; nije radio kolaže niti fotomontaže, niti je pisao manifeste. Nije čak ni posezao za nasumičnim/slučajnim u kreativnom postupku, bar ne na totalitarni način svojstven dadaistima. 

Čak je i na polju odnosa prema tradiciji njegov stav drugačiji. Pored toga što nije hteo da uništi umetnost kao takvu, već se samo borio protiv onoga što je zvao "retinalnom" umetnošću, što je za njega bila preživela i nezadovoljavajuća ideja likovne umetnosti, Dišan je suštinski bio suprotstavljen "tabula rasa" idealu koji su dadaisti gajili u odnosu prema tradiciji i tradicionalnom. On nikada nije pokazao htenje da uništi svu tradiciju, niti je, po svemu sudeći, verovao da je to uopšte moguće.

Kako je onda došlo do toga da Marsel Dišan i njegovo delo budu stalno asocirani, a ponekad, opravdano ili ne, čak i izjednačavani sa dadaizmom?

Sredinom devetnaestog veka, francuski slikar Gistav Kurbe uputio je izazov dotašnjoj umetnosti, spajajući socijalističke težnje sa likovnim izrazom koji je on video kao odgovarajući, sa namerom da umetnost uzme iz ruku buržoazije, da ukine stanje stvari u kome je ona privilegija viših slojeva građanstva i okrene je jednoj drugačijoj životnosti. Ovaj istorijski gest imaće, donekle odložen ali i presudan značaj za tokove buduće avangardne umetnosti. Avangarda je nesumnjivo socijalistički dah u svetskoj umetnosti (izuzev, čini se, u teorijskom ogledalu modernističke misli Klementa Grinberga, koji nikako nije mogao da se pomiri sa socijalističkim viđenjem uloge umetnika i umetnosti u društvu) - čak i sam naziv je skovao francuski utopijski socijalista Anri de Sen-Simon, dvadesetih godina devetnaestog veka. U svojoj seminalnoj knjizi Teorija avangarde iz sedamdesetih godina dvadesetog veka, nemački teoretičar Peter Berger, koji piše u vreme evropskog studentskog pokreta 1968, pripisuje nove "antiburžoaske" tendencije u umetnosti pravcima i umetnicima koje smatra "istorijskom avangardom" - pomenuti su Džon Hartfild i Marsel Dišan. Iako prema Bergeru avangarda svoj zadatak ukidanja buržoaske zaostavštine, oličene u autonomiji umetnosti pred životom, nije ispunila, taj je zadatak ostao zajednički i definišuć za umetnike i umetničke formacije kojima se on bavio.

Dišan je u jednom intervjuu rekao:

Pre Kurbea, slikarstvo je moglo da ima i druge funkcije, bilo je religiozno, filozofsko, moralističko (...) naše doba je kompletno retinalno, izuzev Nadrealista, koji su donekle učinili napor da iz toga istupe. I opet, nisu u tome dogurali veoma daleko!

Ovo "istupanje" o kome Dišan govori moglo bi da ga svrsta uz Dadaiste, koji su zaista hteli da istupe iz poznate umetnosti - ali sa sasvim drugačijim motivom. Dadaistički ikonoklazam bio je uperen protiv dotadašnje umetnosti kao navodnog terora individualnog genija, estetike, i društva u čijim su rukama ti i srodni kriterijumi. Istupanje o kome Dišan govori je istupanje iz dotadašnjeg slikarstva, koje je i nakon tog preokreta koji se odigrao u periodu između Kurbea i Sezana ostalo retinalno, obraćalo se isključivo oku i estetskom osećaju - a ni jednom ni drugom Dišan nije puno verovao.

Ono čemu Dišan jeste verovao, dimenzija umetnosti koja je nedostajala, pre je moglo da nađe svoj eho u nadrealističkim istraživanjima, iako je očigledno i ovde Dišanova nova umetnost ostala bez svoje teritorije - što nije smetalo da mu puno kasnije, nakon Drugog svetskog rata, zbog druženja sa nadrealističkim izbeglicama bude "prišivena" i etiketa nadrealiste.

Naposletku, udružene uloge kritike i javne percepcije Dišanove ličnosti i dela ne smeju se potceniti u izgradnji ove složene situacije. Kao da je i sam to na nekom nivou osećao, Dišan je pionir osvešćenja uloge posmatrača u umetnosti - i retroaktivnim pogledom nije teško otkriti da se i na širem planu mesta njegove umetnosti u istoriografiji taj princip manifestovao u svojoj punoj snazi. Dok je Hans Rihter tvrdio da je očigledno da "Sušilica za boce kaže umetnost je smeće" a "Fontana kaže umetnost je trik", Berger da je redimejd vrhunac poricanja individualnosti umetnika, dotle još publika njujorškog Armory Showa u Dišanu vidi destruktivnog evropskog neurotika, dostojnog i osporavanja, ali očigledno na tragu nečeg sasvim novog.

Vredi se još jednom vratiti na pitanje redimejda kao kraja individualnog genija, jer će se njime rasvetliti i uloga Dišanove umetnosti u opštijim tokovima.

Nije, posle svega, neispravno zaključiti da je redimejd osporio originalnost dela kao kategoriju, bez da ospori individualnost umetnika. Koliko god takva izjava isprva zvučala besmisleno, u svetlu do sad predočenog sasvim je održiva. Upravo tako se rodila mogućnost da se željena Dišanova umetnost dovede na svet. U njegovom kasnom eseju naslovljenom Kreativni čin, napisanom pred zasedanje okruglog stola Američke umetničke federacije (American Federation of the Arts) 1957, na jednom mestu stoji sledeći citat:

T. S. Eliot u svom eseju Tradicija i individualni talenat piše: što je savršeniji umetnik, to su kompletnije u njemu odvojeni čovek koji pati i um koji stvara; utoliko će savršenije um izvršiti digestiju i transmutaciju iskušenja koja predstavlja materijal.

Marsel Dišan koji citira Tomasa Sternsa Eliota? Ovde bi već i Klement Grinberg i Rozalind Kraus i Piter Berger zajedno zastali zbunjeni. No, mesta zbunjenosti nema. Dišan je znao da je individualnost umetnika jedini način da se prošlost i tradicija, zajedno sa novim dostignućima kodiraju na novi način, i da tako interpretirani ostanu vredni dolazećem posmatraču. To nije povratak na stari ideal umetnika-genija, već sasvim novo viđenje umetnika, što je očigledno iz reči samog Dišana:

U finalnoj analizi: umetnik može da urla sa svih krovova da je genij; ali moraće da sačeka presudu od posmatrača kako bi njegove izjave dobile društvenu vrednost, i da ga naposletku dolazeće generacije uvrste u istoriju umetnosti.

***

U samom zaključku, može se reći da je, u dosadašnjoj istoriografiji moderne umetnosti, ličnost i delo Marsela Dišana apsolutno nezaobilazna i definišuća tačka svakog ozbiljnog istraživanja. Bez poznavanja preokreta koji je on doneo teško bi bilo razumeti savremenu umetnost uopšte. Što se tiče njegovog odnosa sa dadaizmom, u Cirihu i uopšte, sve je evidentnija potreba za revidiranjem načina na koji je taj odnos tretiran u istoriji umetnosti. Imajući u vidu da su istorijske/društvene okolnosti i teorijski trendovi koji su obeležili doba ranih interpretacija ove veze, nesumnjivo imali velikog udela i u samim tim interpretacijama, i da taj udeo na nekim mestima nije poštedeo suštinu Dišanove misli i umetničke prakse, neophodno je ponovo promisliti u kolikoj je meri dadaizam suštinski bio potreban Marselu Dišanu i u kojim trenucima njegovog umetničkog razvoja, i obrnuto - u kojoj su meri pred licem dolazećih naraštaja Dada i njeni istoriografi imali potrebu za imenom i aurom ovog umetnika.

Literatura:

·        Blackwell Anthologies in Art History: Post-impressionisam to World War III, Blackwell Publishing 2004.

·        Bürger, Peter, Theory of the Avant-Garde, University of  Minnesota Press, 1984.

·        Cabanne, Pierre, Dialogues with Marcel Duchamp, New York: Viking, 1971.

·        Hopkins, David, Dada and Surrealism, a Very Short Introduction,  Oxford University Press 2004.

·        Pearloff, Marjorie, Dada Without Duchamp/Duchamp Without Dada: Avant-Garde Tredition and Individual Talent, Stanford Humanities Review, 7.1 (1999), preuzeto sa vebsajta autorke http://wings.buffalo.edu/epc/authors/perloff

·        Rubin, William S, Dada and Surrealist Art, New York: H. N. Abrams 1968.

·        Salt Seller: The Essential Writings of Marcel Duchamp (Marchand du Sel), ed. Michel Sanouillet and Elmer Peterson, London: Thames and Hudson, 1975.

·        Seigel, Jerrold, The Private Worlds of Marcel Duchamp: Desire, Liberation, and the Self in Modern Culture, Berkeley: University of California Press 1995.

·        Weller, Shane, Modernism and Nihilism, Palgrave Macmillan 2011.

---

NAPOMENA: Ovaj tekst je namenjen čitanju na blogu. Pun tekst, sa u potpunosti ispoštovanim naučnim aparatom (fusnote, etc.), možete naći ovde.