Noise Annoys (1): KATABAZIJA

(fotografija: Aleksa Vitorović, nocturnemagazine.net)

 
Ne samo zbog diskutabilnog uzmaka od infernalnog društvenog prezenta oblikovanog nejakom ekonomijom ljudske pažnje i empatije, ili zbog toga što smatram da je muzika jedna od retkih stvari vrednih truda da se otkriju drugima i podele sa njima, magična delatnost koja je kroz sve etape neizbežnog dodira sa najgorim stranama ljudske prirode koje vladaju medijima, biznisom, društvenom politikom ili naukom o umetnosti sačuvala onu najvredniju, ritualnu, liminalnu stranu koju do današnjeg dana skoro nijedna umetnička forma prisutna u svesti prosečnog konzumerskog živog leša više ne poseduje - odlučio sam da posvetim koji red muzici i muzičarima koji su me na ovaj ili onaj način dodirnuli i dali pravo prelaska u ovo što svi zovemo stvarnošću nekim delovima mene, bez kojih bih verovatno bio neuporedivo neuspeliji kao ono to svi zovemo ličnošću. Previše ih je, naravno, za bilo kakav sistematičan pristup - zato ću se držati trenutne inspiracije kao vodilje.

Kruševačka Katabazija dala mi je odličan povod za početak. Iz više razloga.

Pre svega, zato što je Katabazija jedina u onome što radi u srpskoj savremenoj pop kulturi. Decenije su prošle od najjačeg udara britke geopolitičke samosvesti Neue Slowenische Kunsta i obnovljenog entuzijazma za lepotu i užas sopstvenog etimona Makedonske strelbe, a da je Srbija ostala apsolutno uskraćena za bend koji bi iskazao radikalnost Laibacha u odnosu prema sopstvenoj društvenoj stvarnosti ili iskrenost i proživljenost upliva lokalnog etno i duhovnog nasleđa u nezavisni rokenrol etos kakva je odlikovala neponovljivi Mizar. Sve do pojave individualnih elekronskih i manje-više eksperimentalnih autora kao što su Lenhart Tapes ili mangulicaFM, koji najavljuju neizbežnu provalu zasićenosti podražavanjem MTV2 bendova na domaćoj "indie" te "alternativnoj" sceni (ako krenem da stavljam navodnike svud gde bi trebalo da stoje ovde, postaće naporno za oči) te želju za novijim, neizdiferenciranim obrascem za transmutaciju nasleđa u validnu (pop) kulturnu produkciju, srpska scena jednostavno nije imala bend koji bi bio sposoban da pomenute lokalne elemente u svom stvaralaštvu tretira ikako drugačije do odvratno hibridno ili sa ironijom i/ili promašenim, lošim humorom. Kod Katabazije, najzad, toga nema ni u tragovima. Svaki rif ili progresija akorda savršeno su u skladu sa sadržajima koji na prvi pogled nisu srodni osnovnom žanru - koji bi se najgrublje ali i najtačnije dao opisati kao darkwave/goth rock revival. U ovom smislu, Katabazija je delom izvela na jedan pristupačniji nivo ono što je svojevremeno radila Kinovia, i dogurala do kraja ono u čemu su Bjesovi stali na pola puta.

Za one koji još ne shvataju važnost ovoga: čitanjem manje od pet knjiga može se steći neka ideja o tome koliko je istrorijska, istoriografska, kulturološka, antropološka, geopolitička, biopolitička, kako god želite, struktura zvana postvizantijski duhovni prostor, oblikovala i nastavlja da oblikuje naše živote i apsolutno sve nivoe stvarnosti u koje smo ovde upleteni. Oni koji makar donekle shvataju o čemu je ovde reč, znaju koliko ima smisla ignorisati ga. Jedna posebno tragična osobina ovdašnjih kulturnih trudbenika, sponzorisanih od države ili "nezavisnih", jeste ignorisanje ili nerazumevanje činjenice da kulturno nasleđe koje se tretira kao fiksirano u predmet epigonije, mrtvo, nikad neće dati nove plodove. Otud je meni umetanje reference na Maldororova pevanja usred postvizantijske ikonografije i sazvučja najprirodnija i najpoželjnija moguća stvar. Protivotrov za puritanizam je preko potrebna stvar za balkansku bagru.

Ono što Katabaziju posebno kvalifikuje za uspeh u tom pogledu je struktura ličnog iskustva njenih članova. Jer, baš kao što i krajnji laik može da kaže da li je platno pred njim delo Baskijata ili nekog senzorno uškopljenog, akademskog apstraktnog ekspresioniste koji se obrazovao u SFRJ, savršeno je lako da se napravi razlika između raznoraznih "etno" i prepodobnih splačina sa jedne strane i vibracija i uzbuđenja koje generiše uličarski, jurodivi CV konstituenata Katabazije, od kojih neki deru asfalt i ulice preko trideset godina, sa druge. Sve u vezi sa Katabazijom je splet ličnih epifanija, neukaljanih megalomanijom, prepodobnošću, željom za pripadanjem. Ovi su ljudi ne rade to što rade zbog koristi, pritiska okoline, podložnosti kolektivnim ludilima - oni to rade zato što njima ima toliko smisla, i tu se priča sa motivima završava.


Zatim, a sad već imam nepobitan osećaj da je redosled kojim navodim razloge obrnut njihovoj važnosti za mene - Katabazija je na tragu upravo onih vrednosti koje su meni lično područje posebnog opreza, možda čak i umerene predrasude. Moram da priznam da nisam mislio da će se dogoditi stvaralaštvo kome je težište izvestan fond pojmova koji kod mene izazivaju kongenitalni uzmak - nasleđe, pravoslavlje, mučenik, naše - koje će me mimo svih štitova dosegnuti: iskrenošću, neposrednošću i uloženom ljubavlju. Koncert Katabazije, prvi ikad, na Black Planet Records Tekeover mini-festivalu u Niškom klubu Feedback bila je svirka kakva možda najavljuje neki trzaj u nama onih vremena kad su koncerti i bili ritualna iskustva, sa transformativnim potencijalom u centru svega, ne događaji koje provedemo urlajući i pljuckajući u uvo nekome sa kim imamo ličnu agendu bilo koje vrste... Prva svirka ikad u mojoj ličnoj istoriji otkidanja na koncertima gde sam bio miran, svaljen u ugao na podu, bez potrebe da prstom mrdnem. Propustio sam, jer sam prekasno rođen, svirke Mizara krajem osamdesetih - ali u mojoj mašti - i napominjem, bez trunke pravog poređenja, zaista - verujem da bih se na njima isto osećao.

(fotografija: Krcun Đorođević, REDROOSTER)

Ovde je implicitan i taj vazda problematični pojam, patriotizam. Jedna od stvari za koje nikad nisam mario, ali isto tako i jedna od vrednosti za koje treba biti svestan da iziskuju savršen moralni balans u osobi kako hiljadu puta u sekundi ne bi skliznule u fašizam i idiotizam najgorih razmera. Bez da ga direktno pominju, ljudi koji čine Katabaziju patriotizam upražnjavaju na jedini prihvatljiv način (koji je, ako ne prvi put a onda najskorije u mom sećanju, lepo definisao Nikola Vitković - Nitkov u filmu On the Quest for Belgrade Underground)- gledajući svoja posla i dajući svoj doprinos. Ulažući neprestano u svoj glas.

Drago mi je da se Katabazija događa. Samim tim i ja imam jedan razlog naspram mnogih da se osećam manje otuđeno od ulica na kojima i ona i ja živimo.

(fotografija: Krcun Đorođević, REDROOSTER)

Svratite obavezno:

Soundcloud
YouTube
Official Facebook Page


Takođe:

Black Planet Records @Bandcamp

NEZGODNO (7): PRAYER FOR A WANKER

I can't swim, let's dive again ------

Noir Désir


Što više napreduje ova stvar, sve mi je teže da započnem išta. Ova stvar sa ređanjem Nezogodnih naličja svega što vidim. Vidim i naličja. Možda me je taj uvid najpre i napravio ovakvim.

Konstantna svest o stvarima koje obično potonu pod grid osvešćenih slojeva u nama, uprkos raširenom verovanju, ne stvara od nas nužno bolje ljude. U stvari, u mom iskustvu, pre stvara ljude potpuno udaljene od rasuđivanja o dobrom i lošem, pa time i od komparativa ova dva.

Pretpostavljam da je ono na šta ciljam ovako neartikulisano ovde pokušaj da zadrem u to zašto neki ljudi, a prema svemu primljenom iz okoline tokom poslednjih petnaestak godina i ja sa njima, posle određene granice svesti o tome kako funkcioniše ljudska priroda i posle određenog stupnja pomirenosti sa sobom i svojim osobinama, jednostavno postaju nepodnošljivi drugim ljudima.

Jedan neophodno pritup ali možda najtačniji način da se cela stvar uprosti je - postaje se netolerantan na nepristojan procenat ljudske drame iz okoline. Ako uzmemo u obzir da svako pati prevashodno u srazmeri sa nemogućnošću da zauzda svoj ego, jasno je i čemu takva netolerancija vodi.

Mrzim ovakav rečnik.

Gde je tu uzbuđenje?

Da preformulišem?


Nekih dana jednostavno je nemoguće podneti ljudski soj. Sve to nemoguće batrganje u poludovršenim privatnim tamnicama okoštalih ideja o sebi i okruženju, sva grčevita nemoć i uporno pokušavanje se ona natovari na savest drugima, demagogija, selektivan vid i sluh, egocentričnost i bezobrazluk... Povrh svega, nemoć da se apsolutno izbegne išta od toga u sopstvenim zahvatima na svakodnevici. Gorka činjenica da svemu ovome nema i ne može biti kraja, ne ovde i ne uskoro.

Zapanjujuć broj ljudi je bolno nesposoban da prihvati vest da nam se ono što neki od nas pojme kao dobro i zlo, bilo koji binarni par kojim pokušavamo da razapnemo mapu nekog dela stvarnosti koji nam izmiče, jebeni Jin i Jang, Eros i Tanatos, svaki vašljivi par dosadnih poluistinitih zamišljenih ekstrema - svi se neprestano razbijaju od jebanja iza naših leđa. Dok se mi trudimo da ih posmatramo kao zaraćene opozite.

Pored toga, jeziv broj seronja, pogotovo u sredinama gde je šaputanje dogmi sebi pred spavanje drag i važan običaj, istrajava u iritantnom uverenju da im život nešto duguje. Život i ljudi u njemu. Pažnju. Poštovanje. Baš te dve stvari koje sami nikad ne daju bez debelog interesa.

Svet koji opisuju perpetualni sukobi, u kome je kardinalna greška potraga za istinom iza stvari. Zato što za sukobljene strane ta istina ne postoji, osim možda kao ideal i izgovor za okrutnost.

I u tom svetu, nekolicina dragih dropouta, ljudi koji su svesno lišili sebe štitova - za nas ili za svakoga koga znaju. Osećaj da su još tamo negde. Vreme provedeno sa njima leči crvotočine koje ostavlja naše raspalo bitisanje na ovom svetu - kako god da ga provedemo; u karnalnoj komunikaciji sigurnoj od lažljivog jezika, ili u trenucima dok taj isti jezik, u raznim zabitim tunelima noći i dana, oživljavamo i lečimo od truleži i plitkoće.

Taj... ritual, slojevit i repetitivan, odricanja strane u vladajućim sukobima zarad direktnog iskustva sveta i ljudi.

Onog trenutka kad smo shvatili šta smo njime uradili, počinje prihvatanje sebe.

A saznanje da čovek koji se pomirio sa sobom nikad neće biti u miru sa zaraćenim svetom je vrlo verovatno prvo koje ćemo STVARNO teško podneti.

Ako se do njega dođe.

I to je to?

Siguran sam da se ovakvim mislima ne bih bavio, da se moj izbor ne svodi na onaj osnovni - prisustvuj ili odjebi.

Prisustvuj. Sve je kako ti se čini, ljudi vole probrane strane tebe, uporno te ubeđujući da si dužan da prigrliš sve njihove. Ili si drkadžija.

Odjebi. Nikome nije prijatno kad si u okolini. Uznemiravaš ljude.

Drkadžijo.




Stvarno nemam osećaj da sam rekao ono što sam želeo.

(dole: sken iz Tragova u plavoj ilovači, Niš 1994.)