"Često se zaboravlja da umetnost i religija imaju zajedničko poreklo, kao združeni pokušaj da se zajednica vrati u blaženo, primordijalno stanje – ono što se u ranim društvima manifestovalo kao “ritualna proizvodnja umetnosti” i “umetnička proizvodnja rituala”, da citiram Zerzana."
- Nikola Urošević, The Cyclist Conspiracy
(u intervjuu za portal BeforeAfter)
 |
| Virirlity EP artwork: Bane 'Doomchylde" Jovanović / Marija Lončar |
"Zadivljen i uzrujan, osećao sam se kao Hrist na krstu" - tako je H. R. Giger opisao svoje utiske sa koncerta Magme sedamdesetih godina prošlog veka. kad je ono trebalo da zajedno sa njima učestvuje u megalomanskom ludilu genija Jodorowskog, grozničavog oko ekranizacije Dine Frenka Herberta. Trebalo je tada da budu deo filma koji će promeniti način na koji svet doživljava filmove.
Čemu sad priča o tome?
Možda zato što Pink Floyd na svom kreativnom vrhuncu, suočeni sa mogućnošću da budu deo te histerije nisu mogli da prestanu da žvaću Big Mekove i da dostojno saslušaju ferventnog vizionara. Možda zato što rokenrol nekad jednostavno nije dovoljan.
ROCK IS COCK AND OURS IS DEAD.
Muziku smo, kao i umetnost uopšte, vremenom previše udaljili od ljudskog srca. Sviknuti da repetitivno, serijski čak, proživljavamo stvaralaštvo komercijalno iscepkano u niše ili hibridno stvarano spajanjem proizvoda istih iz najgorih od razloga, zaglavili smo odeljenost od svega u nama što bi da peva, čini se. Rokenrol je postao poligon za ometenost u razvoju, gde jednu istu adolescentsku krizu preživljavaju muzičari sa sedamnaest i sa sedamdeset, sve lepo upakovano u brend imena i brendirana ponašanja. Usled svega ovoga, najveći deo popularne muzike izgubio je ono najvažnije (ono čega se po mom mišljenju dotiče citirana izjava sa početka) - ritualni, liminalni kvalitet koji donosi pojedinca na granice percepcije, i pokazuje mu horizonte iza, budi u njemu svest da ima još. Umesto toga, tu je rutinsko ispunjavanje forme - prežvakivanje rifova od poslednjih pet godina, frizure, garderoba i stavovi koje nabavimo na hip mestima, semplovi koje pokrademo po internetu, puritansko picajzliranje oko stila, egoizam do neba i kilava antiromansa 'publike' i 'scene' može da nastavi još jedan krug. Nema transa. Nema gnoze. Nema zavođenja.
Retki izuzeci probijaju se kroz ovu situaciju na dva, međusobno ne sasvim isključiva, ali najčešće jasno odvojena načina: snagom talenta koji uspeva da komunicira kroz sve ove prepreke ili evoluiranjem, pronalaženjem sasvim novog rešenja za problem kod kog stara više ne rade. Neke od ovih izuzetaka, kao Crno dete (o kome je ovde već bilo reči) i The Cyclist Conspiracy, odlikuju oba ova načina.
Kao i lideri muzičkog krila Neue Slowenische Kunst, Laibach, i posebno bendovi i muzičari labavo obuhvaćeni nekadašnjim pokretom Makedonska strelba, The Cyclist Conspiracy bira lokalno umesto odnekud nametnutog, nudeći isključivo svoj doživljaj onoga što u dominantnoj kulturi prepoznaje kao vrednost. Sa prvima donekle deli intelektualnu dopadljivost i programsku razrađenost, ali na sreću bez bajatog naci-kempa i samosvesti; sa makedonskim bendovima, međutim, deli ono što je najvažnije (i ono što Laibach nema - baš kao ni većina bendova koji pokušavaju fuziju lokalnih uticaja u bilo koju varijantu popularne muzike kod nas) - neskrivenu ljubav za to nasleđe koje upliće u svoju pop, metal i rokenrol neuromuskulaturu. Sve ovo zajedno kovitla se u talasima horskih napeva, žica i palica, pozivajući ipak radije na ples nego na dumanje o ideologiji i menjajući okoštale stilske fazone za vitalan i direktan doživljaj, "bunu radosti i uzbuđenja" da parafraziram kasni Throbbing Gristle.
Najnovije izdanje, Virility EP, prva je instalacija (preciznije, prva polovina trećeg segmenta, prema linearnom redosledu) predviđenog četvorodelnog ciklusa posvećenog istoriografiji zbivanja oko sudbonosnog Mashallah Plana - koji svi živimo ali nismo svi toga svesni. Umesto stranih para i kulturne dominacije pride, ovde je u pitanju božanska intervencija, istovremeno starija i skorija od događaja od kojih naša stvarnost prividno nikako da se oporavi, a koju mi pratimo (i pratićemo, ako sve ide po planu) kroz metafizičko-muzičko putešestvije preko Evrope i severne Afrike - sve dok se, umesto brodom, ne krene biciklom za Vizantion - stvarajući usput, ako se prema ovom izdanju sudi, neki svoj, balkanski zeuhl, i mnoga još uzbuđenja za pažljivo slušateljstvo.
