NEZGODNO (6): MRAK

"[...] It may just be my imagination. Whatever it is that's watching, it's not human, unlike little dark eyed Donna. It doesn't ever blink. 

What does a scanner see? Into the head? Down into the heart? 
Does it see into me, into us? 
Clearly or darkly? 

I hope it sees clearly, because I can't any longer see into myself. I see only murk. I hope for everyone's sake the scanners do better. Because if the scanner sees only darkly, the way I do, then I'm cursed and cursed again. I'll only wind up dead this way, knowing very little, and getting that little fragment wrong too."

                                                                         - Bob Arctor / Officer Fred, A Scanner Darkly

Pa prijatelji, u poslednje vreme dešava se puno toga. Doduše, ne mislim ovde na bilo šta od onoga što pluta kao otpad niz Fejsbuk i Tviter fidove - na bolesnu decu, kilave studentske bune, nesputane egotripove i aktivističke manije veličine, ratove iz bilo kog dosadnog razloga, crnu hroniku, dnevnu politiku, jednu te istu muziku...

Puno se toga dešava meni.

I priča o tome možda neće svakome imati smisla.

Pre nešto više od pola godine izašao sam iz sobe. Prihvatio ponudu za posao, ne dozvoljavajući skepticizmu da mi pomrači želju (ni tuđem da je zarazi), zadovoljno pogazio granice svakodnevice u kojoj se snalazim bolje no što sam sposoban, ili je to bar utisak u koji me je sve oko mene sateralo - prestao sam da razmišljam o tome koliko je daleko odmakao kraj sveta kakav znamo, prestao sa nekim lošim navikama i počeo da učim neke nove veštine, ili bolje rečeno, da zapostavljene aspekte nekih od ranije poznatih veština sebi rasvetljavam praksom. Na mestu na kome sam se našao, takva je promena morala da donese neke posledice.

Ovaj tekst nije samo o njima, ali teško je načeti ga iz bilo kog ugla, pa nek počne bilo gde.

Pretpostavljam da je najvažnije pitanje koje su njemu komeša, kao aligator u blatu, do juče nepomično, naizgled ne-živo, jeste ko sam ja? Shvaćeno najšire što se može: ko sam ja u svojim očima, ko sam ja prema strukturi svojih uspomena, ko sam ja kao mašina ustrojena od godinama kaljenih verovanja, i konačno - ko sam prema drugima.

Nekad mi se čini da je čitav moj svesni život rvanje nemoći i radosti.

Nemoć je oduvek tu, sedi mi na prsima otkako znam za sebe. Nemoć, isklijala iz porodične istorije, iz egoističnih odluka koje se u kaskadama na svaki sledeći naraštaj ruše sve teže; isklijala usred društva koje formiraju takve odluke, kultivisana frustriranom borbom za znanje u progresivno zaglupljujućem i istovremeno zapostavljenom kulturnom sistemu, borbe koja je tako brzo postala sumnjiv lek za tu nemoć, sumnjiv još u nastajanju; nemoć koja u prisustvu nemoći drugih, nedragih i pogotovo dragih, biva samo gora i sveobuhvatnija. Nemoć da ikome pomognem, nemoć da se izborim sa činjenicom da je čak i moja snaga ustvari samo drugačije, možda neozbiljnije prihvatanje sopstvene nemoći.

I radost. Radost zbog dodira, glasa, prisustva - života voljenih duša usred loma i halabuke. Radost srca za srce, radost bića sa srcem i umom drugom takvom biću, ma koliko puta u životu da se takav susret dogodi, ma koliko da tu svako zdravo teži da skonča u zbogom. Radost, dovoljna, sama sebi razlog. Istovremeno, verovatno najbolje što sam ikad mogao da emitujem prema drugom biću, i prema svemiru čiji smo izdanci. 

Stvar je u tome da sam letos konačno ubio u sebi svaku nesvesnu težnju da se predstavljam boljim nego što sam. To je bio dugogodišnji napor. I ne govorim o namernoj obmani, govorim o onome da stvari činimo i odluke donosimo kako bismo mislili dobro o sebi, ali dobro u svetlu nekih stranih, opštih, tuđih merila. O navici da tetošeći moral tuđih slabosti polako nadimamo osećaj sopstvene vrednosti. Sad sam učinio očiglednim i za druge da toga u meni nema. To je moralo da ode - i otišlo je. 

I stvar je u tome da nisam sasvim siguran šta je ostalo.

Ali je deo stvari i u tome da nisam zaista siguran, ne više, da možda ta nesvesna težnja u nama i nije samo ropstvo poimanju dobrote uzetom zdravo za gotovo --- već da je možda ponekad i prvi trzaj ka tome da se zaista bude bolji. Ne znam kako bi to moglo, ali ne mogu ni da dokažem da je nemoguće.

Od ove pomisli, ja više ne vidim u sebe.

Uzdam se samo u radost i nesputanu bliskost sa srodnim dušama da me vode.

Ovakvog kakav sam, sa mesom kao štampana ploča sa tranzistorima, uzmuvanim i osetljivim, sa hemijom iz koje čile tragovi farmakopeje, sa stvarnošću koja se roji oko mene, inkongruentna i teško prohodna; ovakvog, sa slepim sonarom, bez druge navigacije.

Ali sa živom ljubavi za sva lepa bića koja znam, za sve koji su me dodirnuli ili poželeli dodir od mene, živom kao mlado sunce u grudima poluvirtualnog golema koji trenutno jesam, dok se sve ne raspadne i ne progledam ponovo u sebe, u život iza zidova onoga što se mora i ne može drugačije.

Neka taj dan zasija i na sve koje sam tim istim zidovima rušeći ih ugnjavio.

Uskoro ću postati roditelj. Srećan sam, nešto što ne bih mogao da zamislim pre desetak godina, kad sam na pomisao saučesništva u zarobljavanju nekog malog plamenog života u ovu nemoć, osećao samo prestravljeni otpor u sebi. Imaću kći, i zvaće se Hana. Odlučila je da dođe, i dvoje ljudi su na vrhuncu lepog u sebi odlučili da u tome posreduju.

Osećam da ovde treba da stanem, za sada.