U spornom trenutku kad zamisao o potencijalnoj publici (bez glamura oko te reči ovde, prosto: grupa ljudi koja bi mogla da se nađe u stiuaciji da ovo čita, i unutar nje manja grupa koja će nastaviti posle ove rečenice) apsolutno izmiče, ali levitira između podjednako dalekih ekstrema ljudi naviklih da gutaju spinovana sranja iz razbijene kanalizacione cevi klasičnih medija i ljudi koji mere svoju misao 144 znaka dugim Twitter koanima, čemu trošenje snage na pisanje blog postova koji će za veliki deo šarene Sve-za-99din lepeze razvučene između ta dva kraka biti predugi da se uopšte uzmu u razmatranje?
(144. 12 x 12. Čak i to ima neku kriptičku notu.12 lupkavih koraka misli za 12 apostola. Po jedan znak za svaku hiljadu Izabranih. Ili za svakih hiljadu dana b'ak'tuna)
Još jedan blog?
I to kakav - ne blog političkog analitičara, aspirirajućeg novinara, gnevnog pomodnog revolucionara?
Čak ni studenta književnosti? Diplomca marketinga?
Pesnika?
Danas, kad se protok informacije zgušnjava do mere koja bi mogla da saplete korak vremena?
Zar Facebook statusi nisu dovoljni, aman? Oni trpe i do 63.206 karaktera sad!
("There, that should please even the most fervent French novelist.")
("Yes, we’re looking at you, Marcel Proust.")
Ne želim da neko pomisli kako imam nešto protiv društvenih mreža. Ustvari, uveren sam da su one jedna od boljih stvari koje su nam se dogodile. Meni lično je internet krajem devedesetih delovao više kao ...fanzin. Svestan sam da je to način gledanja usko uslovljen subjektivnim iskustvom. Nikad nisam kupovao ili poslovao online - ili pretraživao sajtove turističkih agencija. Nikad, takoreći, nisam sreo njegovo korporativno lice. Ono što sam istraživao sačuvalo me je od njega. Dakle, nekad je internet za mene bio kao handmade fanzin, danas je kao časopis udebljan od spama i scamova, iz prve ruke ili preko automatona, softverskih ili od krvi i mesa. Društvene mreže su meni bitan deo te zajedničke korisničke ujdurme, nešto između Male pošte i ličnih oglasa. Istovremeno su moćan portal za presipanje u sopstvene avatare, za fake it 'til you make it sa sopstvenom ličnošću. To je šansa za koju bi naši roditelji bili zahvalni. Da su mogli da provere svoje ideje i svoju pojavnost na Fejsbuku ili Tviteru, možda bi postupili drugačije u doba kad nisu bili sigurni u svoje izbore. Možda bi koani proradili i možda prosvetljenje ne bi decenijama zakasnilo. Možda bi se i bolje organizovali pred onim što nas je sve zajedno ovako udesilo.
So then, again - čemu blog?
Jednostavno je:
~*
