NEZGODNO (9): OUR FATHER

~dear Goddess, can you hear me now?~ 

Ovo je post o Ljubavi. 

Ljubavi, koja je uvek tu sa nama, koja nas nikad nije napustila. Mi smo oni koji joj stalno okreću leđa.

Nema deljivosti u ljubavi. 

Nema gubitka. 

Nema opasnosti. 

Ne može se biti prevaren.

Kao i onaj dobro poznati slon od ovog kolektivno oblikovanog, nepreglednog, interaktivnog holograma koji svi živimo, na nivoima za koje imamo koncentracije da ih vidimo ili naslutimo i na svim onim koji jednako vredno rade van našeg poimanja, kojih se možda seća neki zabačeni kutak našeg unutarnjeg univerzuma, tog univerzuma koji ogleda ovaj zajednički i takođe je nedeljiv od njega, i ta sećanja oblikuju u nama i bogove i imperative prirode - i ta ljubav koja prožima SVE ove planove nije nikome od nas vidljiva u celosti. 

Ne znači i da je van domašaja našeg iskustva.

Ponoviću, jer je to najvažnije što sam ikad imao da kažem.

TO ŠTO JE LJUBAV VAN NAŠEG POIMANJA, NE ZNAČI DA JE VAN DOMAŠAJA NAŠEG ISKUSTVA.

Odrastao sam, uglavnom, bez oca.

Eto jedne savršeno obične rečenice.

Osim što nije u potpunosti tačna. Odrastao sam uglavnom odvojen fizički od svog oca, iako smo u nekoliko navrata proveli vreme zajedno. No i tad, kao i sad, shvatao sam, iako ne jednako čisto onda i sad, da gotovo nikad nisam živeo bez oca.

Ovo može da ima toliko značenja, ali ja ću se zadržati na onom za mene osnovnom.

Odrastanje sa idejom roditelja, odsutnog fizički, nije odrastanje bez tog roditelja. 

Još kao mali sam shvatao da je bolje da se ljudi raziđu no da budu u stalnoj svađi, i nije mi smetalo, čak sam smatrao glupim to što su neka deca koju sam vremenom upoznavao, postavljala sebi prekobrojna "zašto" oko svega toga. Zato, jbt, to je to. Ne govorim o tome.

Poenta je za mene ovde, da odrastamo svejedno sa uticajem te roditeljske figure u glavi. Verovatno (mrzim nadripsihologe i nemam nameru da to izigravam ovde) sa nekom nemuštom svešću šta bi odobrili ili ne. I to ne znači da prema izvoru te svesti nismo svesni veze te iste Ljubavi koja prožima sve.

Opet, postoji ta urlajuća praznina u koju nikad nismo mogli da smisleno pošaljemo svoj odgovor. Nismo sigurni da je naš kraj strune Ljubavi dovibrirao do onih od kojih smo odvojeni u ovom životu, kako obično zovemo ovo čega smo svesni oko svog postojanja. 

Sa njihove strane ne može biti drugačije. Može da bude samo otežano željom da se neko sa druge strane te plemenite strune zaštiti, da se zagrli, da mu se da početna svest da nije sam, u životu u kome će se za punu tu svest iznova i iznova boriti sa jako lošim i sve gorim šansama u današnjem društvu.

Danas sam ja otac.

Od skvrčene, istraumirane persone koja je razmatrala u sebi Antigonin izbor, poricanja sebi potomstva, odluke da ovo staje ovde, sa mnom, nemajući hrabrosti ni osnovne snage da se suoči sa oduvek prisutnom nemoći, uz pomoć Lepote i jednog od brojnih lica kojima se sveprožimajuća Ljubav manifestuje, došao sam do shvatanja da je, ako je Neko već rešio da se iz blaženog svetla nematerijalnog, u kome je shvatanje Monade, suštinske nedeljivosti, prirodno stanje bića, spusti u još jedno iskustvo ove u jezik, versuse, isključivost i silu okovane dimenzije, i pokuša ono što bi većina nas dezorijentisanih i grčevitih mutanata sakate pažnje izravno nazvala nemogućim - da bez prethodnog iskustva ovog sveta donese u njega malo S V E T L A - najplemenitija stvar koju bi nedisciplinovana i za život, makar i ovaj ovde, pogotovo ovaj ovde, polusposobna budala kao što sam ja mogla da uradi je da u tome pomogne, budući obdarena makar tim jednim neotuđivim darom - da u tome posreduje.

Ja se ne osećam ništa spremnije danas da pružim sve ovo navedeno dva pasusa iznad. Ne osećam se ni snažnije ni spremnije.

Bivanje roditeljem je za mene kao da nosite upaljenu sveću kroz pusto vetrovito polje, i čuvate joj plamen.

I ja ne dozvoljavam sebi da se nadam, u doba kad delom budalasto a delom sa proročkim strpljenjem čekam da uveliko gangrenozni patrijarhat sa svojim silama, survivalizmom, ratovanjem i upravljanjem najzad ispusti svoj poslednji gadni dah, da će ti vetrovi biti manje besmisleni i jaki, već hrabrim u sebi nadu da će nejaka budala kao ja, po prvi put u životu, biti u stanju da ih savlada i oslobodi nekoga novog i nesputanog bespotrebnih promrzlina, ovo malo vremena dok taj Neko ne bude u stanju da preuzme svoje pravo na sopstvene vidike, zablude i otkrivenja.

Valjda je sve što ovde pokušavam da kažem, ako Vam to inače ne ide, blaženstvo monade i nedeljivost Ljubavi ćete možda najpre i najlakše da ostetite uz pomoć svoje dece, na dodir njihov i pogled, u kome je moguće videti da smo svi jedno. U tome je njihova misija ovde već ispunjena.

Makar tu, ako svi drugi pokušaji da živimo nedeljivu i nesebičnu Ljubav na Zemlji omanu, taj dodir čeka na nas.

~can you heal us now?~

NEZGODNO (8): NOT I

 
Pri pogledu na neke prethodne postove lične prirode na ovom mom portalu za poveravanje rupi u zemlji, pade mi na pamet da bi nekome moglo da bude jako čudno koliko daleko od običnih oscilacija raspoloženja ume da ode neko spolja percipirano lično težište svakog od njih u odnosu na druge. Ne provodim neprospavane noći zbog toga, ali u celoj stvari postoji nešto što vredi reći.

Za to postoji najmanje jedan jednostavan način.

Svi mi u sebi gostimo nebrojene ličnosti.

To bi trebalo da bude dovoljno jasno za "prosečnog čitaoca" kojim su nekima od nas dosađivali u školi kad nešto napišemo po svome.

Ustvari, kao i svako pojednostavljenje, i ovo ostavlja osnov za nesporazume. Puno bliže istini je: naše su ličnosti toliko slojevite i gigantski prostrane, da u njima u svakom trenutku postoje brojne grupe pokretača, često van fokusa naše spoznaje, koje se organizuju i čekaju svoj uspon; jednog dana, svaka od njih će, poživimo li dovoljno dugo, izbiti na površinu, možda i uzeti kontrolu. Samo je istorija razvoja naše slabosti da ove detalje držimo u glavi doprinela do toga da mora biti sakaćenja i pojednostavljenja.

Čvrsto sam ubeđen da je shvatanje ovoga bilo mnogo manji problem nekim starijim civlizacijama. Iako je ipak dovelo do figurativnih, antropomorfnih predstava koje nagađaju dominantne crte svakog pokreta neke grupe impulsa negde unutra.

Sa vekovima, sakaćenje je bilo sve gore. Na kraju, monoteističke religije su ispalile poslednji metak u čelo ove vrste svesti o sebi. Na progresivno udaljavanje od nje koje je sa sve pogubnijom strukturom ličnog vremena već uzelo maha, legle su povezane prisile stida, krivice i pritiska da se ima jasno definisan lični integritet, sa kojima je lista prestupa bivala sve duža i duža. Čovek je sve više postajao krivicom razoren rob koga očinske figure od centralnog boga njegovog indoktrinacijskog etimona, vertikalnom strukturom nadole redom opominju na ponašanje, na to da ima da odgovara za devijacije od Sebe.

Tako je nastalo ogavno poricanje u kome većina nas živi. "Ko, ja? Znam SEBE, JA nikad ne bih tako nešto..."

Ne bi, kurac. Niko od nas ne zna šta bi i šta će, i ma koliko to izazovalo nespokoj u našim skvrčenim, preplašenim dušicama, uvek će biti tako.

U međuvremenu, gajićemo samoporicanje, koje je odgovorno za sve što etiketiramo kao ludilo, privremenu neuračunjivost, demone koji nam šapuću u uvo, Mesec koji nam poručuje da ubijemo Džodi Foster, sva ta uporno nagomilavana sranja od kojih više ni u jednoj sobi vazduh nije zdrav.

Svaka podela među raznim trendovima unutar naših internih kontinenata je u najmanju ruku besmislica, koja za jednu od svojih najgorih posledica ima denial kao odbrambeni mehanizam od onog za šta se panično bojimo da će da nam sruši zidove iluzije o Sebi, te da nas ostavi na ledini, u nepoznatim prostranstvima nas samih.

Poricanje koje za cilj ima da od nas kroz sve govnarije i lepa ali neshvaćena dela koja činimo ponekad raznim pipcima svoje mnogolike ličnosti, učini pravednicima koji su nekako na to prisiljeni svojom okolinom.

Ego do neba, u čijoj senci se smrzava Arkadija.

Is this what You really really want?

***

image via KatBee44 on redbubble.com, found on smarteregg
slightly edited by blog author 

NEZGODNO (7): PRAYER FOR A WANKER

I can't swim, let's dive again ------

Noir Désir


Što više napreduje ova stvar, sve mi je teže da započnem išta. Ova stvar sa ređanjem Nezogodnih naličja svega što vidim. Vidim i naličja. Možda me je taj uvid najpre i napravio ovakvim.

Konstantna svest o stvarima koje obično potonu pod grid osvešćenih slojeva u nama, uprkos raširenom verovanju, ne stvara od nas nužno bolje ljude. U stvari, u mom iskustvu, pre stvara ljude potpuno udaljene od rasuđivanja o dobrom i lošem, pa time i od komparativa ova dva.

Pretpostavljam da je ono na šta ciljam ovako neartikulisano ovde pokušaj da zadrem u to zašto neki ljudi, a prema svemu primljenom iz okoline tokom poslednjih petnaestak godina i ja sa njima, posle određene granice svesti o tome kako funkcioniše ljudska priroda i posle određenog stupnja pomirenosti sa sobom i svojim osobinama, jednostavno postaju nepodnošljivi drugim ljudima.

Jedan neophodno pritup ali možda najtačniji način da se cela stvar uprosti je - postaje se netolerantan na nepristojan procenat ljudske drame iz okoline. Ako uzmemo u obzir da svako pati prevashodno u srazmeri sa nemogućnošću da zauzda svoj ego, jasno je i čemu takva netolerancija vodi.

Mrzim ovakav rečnik.

Gde je tu uzbuđenje?

Da preformulišem?


Nekih dana jednostavno je nemoguće podneti ljudski soj. Sve to nemoguće batrganje u poludovršenim privatnim tamnicama okoštalih ideja o sebi i okruženju, sva grčevita nemoć i uporno pokušavanje se ona natovari na savest drugima, demagogija, selektivan vid i sluh, egocentričnost i bezobrazluk... Povrh svega, nemoć da se apsolutno izbegne išta od toga u sopstvenim zahvatima na svakodnevici. Gorka činjenica da svemu ovome nema i ne može biti kraja, ne ovde i ne uskoro.

Zapanjujuć broj ljudi je bolno nesposoban da prihvati vest da nam se ono što neki od nas pojme kao dobro i zlo, bilo koji binarni par kojim pokušavamo da razapnemo mapu nekog dela stvarnosti koji nam izmiče, jebeni Jin i Jang, Eros i Tanatos, svaki vašljivi par dosadnih poluistinitih zamišljenih ekstrema - svi se neprestano razbijaju od jebanja iza naših leđa. Dok se mi trudimo da ih posmatramo kao zaraćene opozite.

Pored toga, jeziv broj seronja, pogotovo u sredinama gde je šaputanje dogmi sebi pred spavanje drag i važan običaj, istrajava u iritantnom uverenju da im život nešto duguje. Život i ljudi u njemu. Pažnju. Poštovanje. Baš te dve stvari koje sami nikad ne daju bez debelog interesa.

Svet koji opisuju perpetualni sukobi, u kome je kardinalna greška potraga za istinom iza stvari. Zato što za sukobljene strane ta istina ne postoji, osim možda kao ideal i izgovor za okrutnost.

I u tom svetu, nekolicina dragih dropouta, ljudi koji su svesno lišili sebe štitova - za nas ili za svakoga koga znaju. Osećaj da su još tamo negde. Vreme provedeno sa njima leči crvotočine koje ostavlja naše raspalo bitisanje na ovom svetu - kako god da ga provedemo; u karnalnoj komunikaciji sigurnoj od lažljivog jezika, ili u trenucima dok taj isti jezik, u raznim zabitim tunelima noći i dana, oživljavamo i lečimo od truleži i plitkoće.

Taj... ritual, slojevit i repetitivan, odricanja strane u vladajućim sukobima zarad direktnog iskustva sveta i ljudi.

Onog trenutka kad smo shvatili šta smo njime uradili, počinje prihvatanje sebe.

A saznanje da čovek koji se pomirio sa sobom nikad neće biti u miru sa zaraćenim svetom je vrlo verovatno prvo koje ćemo STVARNO teško podneti.

Ako se do njega dođe.

I to je to?

Siguran sam da se ovakvim mislima ne bih bavio, da se moj izbor ne svodi na onaj osnovni - prisustvuj ili odjebi.

Prisustvuj. Sve je kako ti se čini, ljudi vole probrane strane tebe, uporno te ubeđujući da si dužan da prigrliš sve njihove. Ili si drkadžija.

Odjebi. Nikome nije prijatno kad si u okolini. Uznemiravaš ljude.

Drkadžijo.




Stvarno nemam osećaj da sam rekao ono što sam želeo.

(dole: sken iz Tragova u plavoj ilovači, Niš 1994.)



 

NEZGODNO (6): MRAK

"[...] It may just be my imagination. Whatever it is that's watching, it's not human, unlike little dark eyed Donna. It doesn't ever blink. 

What does a scanner see? Into the head? Down into the heart? 
Does it see into me, into us? 
Clearly or darkly? 

I hope it sees clearly, because I can't any longer see into myself. I see only murk. I hope for everyone's sake the scanners do better. Because if the scanner sees only darkly, the way I do, then I'm cursed and cursed again. I'll only wind up dead this way, knowing very little, and getting that little fragment wrong too."

                                                                         - Bob Arctor / Officer Fred, A Scanner Darkly

Pa prijatelji, u poslednje vreme dešava se puno toga. Doduše, ne mislim ovde na bilo šta od onoga što pluta kao otpad niz Fejsbuk i Tviter fidove - na bolesnu decu, kilave studentske bune, nesputane egotripove i aktivističke manije veličine, ratove iz bilo kog dosadnog razloga, crnu hroniku, dnevnu politiku, jednu te istu muziku...

Puno se toga dešava meni.

I priča o tome možda neće svakome imati smisla.

Pre nešto više od pola godine izašao sam iz sobe. Prihvatio ponudu za posao, ne dozvoljavajući skepticizmu da mi pomrači želju (ni tuđem da je zarazi), zadovoljno pogazio granice svakodnevice u kojoj se snalazim bolje no što sam sposoban, ili je to bar utisak u koji me je sve oko mene sateralo - prestao sam da razmišljam o tome koliko je daleko odmakao kraj sveta kakav znamo, prestao sa nekim lošim navikama i počeo da učim neke nove veštine, ili bolje rečeno, da zapostavljene aspekte nekih od ranije poznatih veština sebi rasvetljavam praksom. Na mestu na kome sam se našao, takva je promena morala da donese neke posledice.

Ovaj tekst nije samo o njima, ali teško je načeti ga iz bilo kog ugla, pa nek počne bilo gde.

Pretpostavljam da je najvažnije pitanje koje su njemu komeša, kao aligator u blatu, do juče nepomično, naizgled ne-živo, jeste ko sam ja? Shvaćeno najšire što se može: ko sam ja u svojim očima, ko sam ja prema strukturi svojih uspomena, ko sam ja kao mašina ustrojena od godinama kaljenih verovanja, i konačno - ko sam prema drugima.

Nekad mi se čini da je čitav moj svesni život rvanje nemoći i radosti.

Nemoć je oduvek tu, sedi mi na prsima otkako znam za sebe. Nemoć, isklijala iz porodične istorije, iz egoističnih odluka koje se u kaskadama na svaki sledeći naraštaj ruše sve teže; isklijala usred društva koje formiraju takve odluke, kultivisana frustriranom borbom za znanje u progresivno zaglupljujućem i istovremeno zapostavljenom kulturnom sistemu, borbe koja je tako brzo postala sumnjiv lek za tu nemoć, sumnjiv još u nastajanju; nemoć koja u prisustvu nemoći drugih, nedragih i pogotovo dragih, biva samo gora i sveobuhvatnija. Nemoć da ikome pomognem, nemoć da se izborim sa činjenicom da je čak i moja snaga ustvari samo drugačije, možda neozbiljnije prihvatanje sopstvene nemoći.

I radost. Radost zbog dodira, glasa, prisustva - života voljenih duša usred loma i halabuke. Radost srca za srce, radost bića sa srcem i umom drugom takvom biću, ma koliko puta u životu da se takav susret dogodi, ma koliko da tu svako zdravo teži da skonča u zbogom. Radost, dovoljna, sama sebi razlog. Istovremeno, verovatno najbolje što sam ikad mogao da emitujem prema drugom biću, i prema svemiru čiji smo izdanci. 

Stvar je u tome da sam letos konačno ubio u sebi svaku nesvesnu težnju da se predstavljam boljim nego što sam. To je bio dugogodišnji napor. I ne govorim o namernoj obmani, govorim o onome da stvari činimo i odluke donosimo kako bismo mislili dobro o sebi, ali dobro u svetlu nekih stranih, opštih, tuđih merila. O navici da tetošeći moral tuđih slabosti polako nadimamo osećaj sopstvene vrednosti. Sad sam učinio očiglednim i za druge da toga u meni nema. To je moralo da ode - i otišlo je. 

I stvar je u tome da nisam sasvim siguran šta je ostalo.

Ali je deo stvari i u tome da nisam zaista siguran, ne više, da možda ta nesvesna težnja u nama i nije samo ropstvo poimanju dobrote uzetom zdravo za gotovo --- već da je možda ponekad i prvi trzaj ka tome da se zaista bude bolji. Ne znam kako bi to moglo, ali ne mogu ni da dokažem da je nemoguće.

Od ove pomisli, ja više ne vidim u sebe.

Uzdam se samo u radost i nesputanu bliskost sa srodnim dušama da me vode.

Ovakvog kakav sam, sa mesom kao štampana ploča sa tranzistorima, uzmuvanim i osetljivim, sa hemijom iz koje čile tragovi farmakopeje, sa stvarnošću koja se roji oko mene, inkongruentna i teško prohodna; ovakvog, sa slepim sonarom, bez druge navigacije.

Ali sa živom ljubavi za sva lepa bića koja znam, za sve koji su me dodirnuli ili poželeli dodir od mene, živom kao mlado sunce u grudima poluvirtualnog golema koji trenutno jesam, dok se sve ne raspadne i ne progledam ponovo u sebe, u život iza zidova onoga što se mora i ne može drugačije.

Neka taj dan zasija i na sve koje sam tim istim zidovima rušeći ih ugnjavio.

Uskoro ću postati roditelj. Srećan sam, nešto što ne bih mogao da zamislim pre desetak godina, kad sam na pomisao saučesništva u zarobljavanju nekog malog plamenog života u ovu nemoć, osećao samo prestravljeni otpor u sebi. Imaću kći, i zvaće se Hana. Odlučila je da dođe, i dvoje ljudi su na vrhuncu lepog u sebi odlučili da u tome posreduju.

Osećam da ovde treba da stanem, za sada.  

Nezgodno (5): LOVE WILL SAVE YOU

photo by Katarina Petrović, Priština, oktobar 2013. 

Nedavno je umetnica Katarina Petrović, tokom gostovanja na mestu gde radim poslednjih meseci, u debati posle live streaminga emiisije Femkanje, i nakon nekih zajedničkih akcija o kojima će se, pretpostavljam, tek čuti, izrekla nešto što je ostalo sa mnom nedeljama.

'LJUBAV JE POČELA KAD STE SE RODILI.'

Ovih dana, pod okolnostima u koje nema opravdanog razloga da zalazim ovde, tema ljubavi i definisanja iste, tema ljubavi i nemogućnosti definisanja iste ili tema ljubavi i nemogućnosti iste - tema sa najmanje tri lica od kojih ne gledate uvek samo jedno u ovom životu, me progoni.

Pre svega, za mene je ljubav ispočetka, kao i za većinu ljudi koje znam, predstavljala jednu of fantomskih pojava u životu, o kojima svi pričaju i očigledno su big deal, očigledno se veliki deo sveta vrti oko njih, ali šta, šta su zaista, kakav su osećaj ili kakve transformativne trenutke u naš život donose - sve to je bilo potpuno van mog dohvata.

(Slično kao seks, I guess. Ne prestaje da me oduševljava uvodna scena filma Dead Ringers, u kojoj braća Mantle kao klinci iznose svoje pretpubertetske ideje o tome kako se odvija seksualni odnos, kao osnov humane reprodukcije - scena koju sam ja blagoizvoleo izvući iz konteksta i koju sam subsekventno ustoličio kao dežurnu metaforu za sopstveni kognitivni put prema shvatanju ne samo seksa u ljudskom životu, već i svih ostalih vrednosti koje se u društvu oko mene ne dovode u pitanje. Put u kome će ključna mentorska figura kroz samo neku godinu postati William S. Burroughs, samo dalje definišući moju odeljenost od svega što se u ovim stvarima podrazumeva za ljude oko mene. Isto se proteže i na shvatanje uzajamne veze seksa i ljubavi. Teško da se može reći da je seksualna privučenost bila ono što me je spojilo sa prvim devojkama u životu. Pre bi bilo tačno reći da sam prvih nekoliko puta u životu kad sam za osobe sa kojima sam bio zaista vezan, stupao u seksualne odnose sa njima prvo da ih ne bih izgubio. Zadovoljstvo je došlo tek nakon toga. Tek kad sam priznao sebi da je jedino što ima smisla doživljavati ljude kao bića.)

(U ovom trenutku ne mogu a da se ne zapitam: koliko je još ljudi u muškom muškom muškom svetu spremno da otvoreno iznese ovako nešto o sebi. Ja ih svakako nisam upoznao previše. Ali ovaj tekst nije o tome.)

Stvar je u tome, da sam sa godinama došao do gledišta koje je, makar u jednoj od suštinskih ravni, u potpunosti opisala ova Katarinina izjava sa početka.

LJUBAV je veća od interpersonalnog, nedodirljiva je, ne može se ukrasti ni prisvojiti, ne može se okrnjiti. Takođe se ne može konceptualizovati, formatirati, koristiti za dominaciju ili ucene. Koliko god prljavih stvari joj ljudi radili u svojoj nemoći, opravdanoj ili neopravdanoj, neće je pokvariti.

Jer ljubav je van-jezička, van dohvata tog stvaralačkog materijala koji tako ne umemo da koristrimo, i kojim, na sreću ne možemo da pokvarimo ništa u životu što je zaista važno.

Love is or isn't.

Ne želim da se ovde ravnam ni prema selfless love paradigmi bliskoj istočnim tradicijama misli. Iako sam sebe trenirao decenijama da mi ljubav, makar ona spuštena na interpersonalni plan svakodnevnog života, bude nesebična i bez mog ega u centru, manje-više sam otkrio da to uglavnom iz ljudi na kraju izmami sebičluk ili nepoverenje. I, guess what - nije me briga. Ništa nije promenilo.

Zato što se naučeno ne može razučiti. Razočaranja i apsolutna istina nemaju nikakvu zajedničku teritoriju.

Zaključak mog dosadašnjeg života, moje skoro 34 goidne prevedene sa ljudima i među njihovim konstruktima, mojih 18 godina seksualnog života od kojih je možda 8 obeleženo istinskim razumevanjem tog čina i osećanjem šta takav konakt dva bića zaista jeste, i kako manje od toga nije u redu, svih ubrzanih eona mog mentalnog, hipnagoškog, hemomanserskog, oniričnog postojanja do sad - čist, nepomućen, do krajnjih granica mog ukupnog iskustva istinit zaključak o ovome je da

SAMO LJUBAV SLOBODNIH LJUDI POSTOJI U OVOM SVETU.

Samo neuslovljena, svaki dan svog trajanja svesno reizabrana, samo nepobitno postojeća nasuprot prevrtljivim jezikom uvek jednako neuspešno dokazivane, samo živa ljubav za nečije biće, ne-dualna, bez razdvajanja, ljubav za meso, dah, kucanje srca, lepotu osećanja i mišljenja, lepotu uma, onu neobjašnjivu, jeziku nedodirljivu jedinstvenost bića, samo ona postoji. Samo ona spaja. Samo ona spasava.

Naravno, ne treba mnogo pameti da se shvati da kao takva ona nije ekskluzivna. Da je zver koja odbija ime, koprca se i vrišti. Prava ljubav nije pas koji nam skače uz nogu, ni mačka koja je sebi centar sveta. Ona je ona poslednja zver, koja nije dobila ime ni kad ga je zmija uveliko imala.

Za mene lično, i u svetlu istina (po mom ubeđenju) vidljivih za svakoga na ovom svetu, ona je samo kao takva moguća. I dok ljudi koriste sve snage svoga uma i sve benefite selektivnog slepila u kome je vecina nas u nekom trenutku toliko dobra, da joj pridaju ovaj ili onaj privremeno spasonosni oblik, za mene to nikad neće biti moguće na period duži od trenutka.

Za mene će uvek biti nedeljiva, neistrošiva, nesagoriva, jedina stvar koja me vezuje za bića koja srećem.

Zato je Nezgodno.

Zato... it won't save me.

Nezgodno (4): BORN INTO THIS

Jedna od meni najzanimljivijih knjiga poslednjih meseci, The Great Cultural Traditions Volume I: The Ancient Cities (totalni antikvitet, došla u moje ruke sa pečatom GIFT FROM UNITED YUGOSLAV RELIEF FUND OF AMERICA - 1948), počinje ovako:

"History originated as myth.

To say this is not to suggest that it is false or useless; rather, it is to indicate that like all myths it serves a necessary purpose. In the case of history the function is to bind present life to past so that the social continuity which supports the social order is maintained. Properly understood, therefore, history is the social memory by which present life is made intelligible. Indeed, men cannot live without history; if they possessed none they would invent it - and, in fact, they have. Such invention, although it may be found inaccurate as regards actual occurrences, nevertheless performs it's function. Men do not require a true history; they ask only for satisfying one or, in other words, one to which they can appeal, knowing that it will provide justification for their present actions and convictions. History is the natural propaganda on of a social order; for this reason the oft-quoted words 'History is past politics' ought to read 'History is present politics'."

Kurziv je moj.

I stvarno mi je u neku ruku bizarno to što tek danas, retroaktivno, mogu da vidim koliko jedna ovako sama po sebi jasna stvar može da potpuno ostane nevidljiva. Nekako mi nikad do skora nije ni palo na pamet da postoje ljudi koji nikad nisu posumnjali u ono što uče. Ne mora to da bude neka sluđena conspiracy theory sumnja, ne moraju da sumnjiče izravno svoje učitelje da ih hrane lažima - ali makar prirodna, spontana sumnjičavost prema nečemu što se pred nama nikad ne preispituje, nečemu što se prenosi ex cathedra (makar to bilo i na dedinom krilu) i pitanja obično nisu dobrodošla. Probajte samo da pristupite infantilno predavanju istorije bilo gde, bilo da neki stariji rođak balavi o četnicima, partizanima, caru Dušanu čemugod, ili da ste ste na fakultetu i slušate predavanje, da pitate za svaku tvrdnju: a odakle vam to?, i gledajte šta će biti.

Ovaj sam post započeo sa drugom namerom, pre šest meseci. Sad sam na drugom mestu.

Besprekorni travnjaci smenjuju se sa kukuruzištima i obeshrabrujućim privremenim sedištima vitalnih ustanova svakog društva u privatnim kućama, ili prostorima koji na to meni liče. Suvo lišće i nagomilano đubre, kameni zidovi koji emituju vrelinu i u kasne noćne sate, oivičeni bodljikavim žicom, u koju je ponegde zakačena plastična kesa.

To je ovde i sad. Ja sam tu.

Postoje ljudi iza ovih prozora – ali ko su oni? Jesu li ovi časni nosioci uglavnom nezdravno natovljenih guzica koje pritiskaju sedala fast food jasli i za selo karakterističnih kafea ovde ta čuvena dominantna većina unutar zajednice sa čijom se voljom neprestano kalkuliše? Ili lica opterećena brojnim nijansama umora, verovatno i neodređene tinjajuće bojazni, koja lebde kroz bašte ili krivudave ulice?

Ko u ovom mestu u privatnosti svoje sobe sluša muziku koju nema sa kim da podeli?

Ko u mestimično pocepanoj mreži osvetljenih prozora, u svojoj ćeliji ovog tranzitno-balkanskog subatoma Indrine mreže ključa mislima i strastima koje nema kome da poveri? Čija groznica gori neprimetna među dalekim svetlima?

Ko se dodiruje pod pokrivačem na način koji nema s kim da razjasni?

Ovo je najbolje mesto koje znam trenutno da se sagleda problem istorije i potrebe za njom in vitro. Istorija se ne jede. Ne leči uporne infekcije. Od nikakve kurčeve pomoći nije kad nestane struja. Za najveći broj ljudi, ona samo raspiruje neku skoro zagašenu, slabašnu netrpeljivost, nedovoljnu za dela sa velikim posledicama. Za neke, daje malo vatre birtijaškim pričama. Mrtva istorija za mrtve ljude. Pitam se

koliko je prošlo otkako je neko ovde pomišljao da stvara istoriju, dalje?

Koliko prošlo otkako je pod pokrivačem od svetlećih buva ovih prozora usred prostora koji je jednako izmišljen i oblikovan medijima koliko i stvaran, prljav i zanimljiv, pun živih duša koje do izmaka svojih snaga pune one druge, malaksale, uskogrude, ksenofobne – koliko je minuta, sati, meseci, ne znam, prošlo otkako je neko ovde pomislio na budućnost kao na nešto što će zaista i doživeti? Nešto što nijedna država ne obezbeđuje nijednim socijalnim programom?

Jedno je sigurno: budućnost ne čeka ni na koga. Svi ćemo je sresti.

Ja sam na 42° 36' 04" severne geografske širine i 21° 11' 45" istočne geografske dužine.

Ja sam ovde zbog onih koji nemaju gde, nebitno da li je to za njih pitanje nezgodnog vremena i mesta ili bi to sa njima bilo tako bilo gde na svetu. Plus, izašao sam iz sobe.

Vidimo se, kad za to dođe vreme.

TH3 S0U7H

Nezgodno (3): DEAR WHORES

"I uvede me duh u pusto mesto; i videh ženu gde sedi na zveri crvenoj koja beše puna imena hulnih i imaše sedam glava i deset rogova.

     I žena beše obučena u porfiru i skerlet i nakićena zlatom i kamenjem dragim i biserom, i imaše čašu u ruci  svojoj punu mrzosti i poganštine kurvarstva svog;

I na čelu njenom napisano ime: Tajna, Vavilon veliki, mati kurvama i mrzostima zemaljskim.

I videh ženu pijanu od krvi svetih i od krvi svedoka Isusovih; i začudih se čudom velikim kad je videh."

Otkrivenje Jovanovo, 17:3-6

Jedan nedavni događaj i stvari koje su usledile, kao i potresni podaci o nasilju nad ženama izneseni na svetlo dana u skorije vreme posredno su me naveli na razmišljanje o jednoj staroj temi.

Šta je to u nekim ženama (potencijalno u svim ženama) što toliko prestravljuje muškarce? Očigledno, ogroman broj muškaraca je u tolikom strahu, sa toliko dubokim osećajem nesigurnosti, da mora da odgovori najnižom, najdementnijom, kukavičkom agresijom. Jedan veliki broj nas, nekih među nama, u panici odlučuje da potegne nož, pištolj, bilo šta pri ruci, da davi golim rukama pre nego što se desi ono najgore - šta?

To je možda bolje pitanje.

Čega se to, u dodiru sa ženama ljudi najviše plaše? I povezano s tim, kakvih se žena najviše plaše?

Možda se najviše plaše otkidanja hromiranig anđela muškosti sa svoje haube, nenadanog vandalizma prema nečemu u šta su toliko uložili?

Može li biti da se najviše plaše žena "bez časti", nepredvidljivih, nedokučivih - žena koje ne mogu da ostave kod kuće, i zateknu ih tako kad se vrate? Žena zbog kojih stalno mora da se bude na oprezu, žena sa kojima život iziskuje nove veštine svaki dan?

Tih ...veštica sa kojima se svakog minuta njihov osećaj sigurnosti smanjuje, i nikad ne znaju na čemu su?

Tih, iz nekog razloga ipak najprivlačnijih, zanimljivih i lepih žena koje znaju toliko toga i nisu nalik onima koje se za kuću biraju, krotkih i lepo vaspitanih, punih oprosta, koje im se smuče kad taj porodični dom krene da urasta u obaveze i smrtnu monotoniju sigurnosti, nepravednu platu za njihove časne puteve?

Tih žena koje oni nikad ne bi oženili, ni u ludilu, ne - well, možda... Ali kakav bi to brak bio? Nisu one sposobne da odgajaju decu. Uostalom, one ne žele decu, takve samo na sebe misle. Nema šanse da one žele normalan život. I nemaju poštovanja za svetinju doma.

I povrh svega, već su ih pitali - neće da se udaju za njih. Neće, imaju druga posla. Pametnija.

Kurve.

Sve su one kurve, koje treba biti i jebati. Biti ih da zaborave na svoje igre kad ste vi u pitanju, jebati do besvesti da se iz njih izjebe interesovanje za druge muškarce. Što još niko nikad nije uspeo. Njima vaše ljubavničke veštine nisu otkrivenje, vaša osećanja još manje. Zato ih treba još biti, dok ne nauče granice. Dok se ne nauče redu i poštovanju, ili ćete uskoro morati da se bijete sa drugarima, braćom, očevima. Ili da se koljete sa kompletnim strancima koji balave za njima.

To je lice vašeg straha, momci. Strah da će vas kurve napraviti budalama, i goruća sumnja da su sve žene kurve.

E pa, znate šta?

U pravu ste.

SVE su žene kurve. Majka vam je kurva, i njena majka je kurva, sestra vam je kurva, a kćeri će vam biti najveće kurve do sada - i ako u vama ima malo preostale pameti, poštovaćete ih zbog toga, ili ćete svi pomreti pre nego što ste zaista i živeli. A to je zato što su kurve one koje znaju o životu. Posle određenog stepena spoznaje SVI smo mi kurve. Svet se deli na kurve koje život žive i na čestite koji ga sebi predstavljaju. Na tajmlajnu razvoja vašljive ljudske civilizacije, ne tako davno su kurve bile sveštenice, bez kontakta sa njima nije bio moguć kontakt sa bogovima i sopstvenom duhovnošću, niti prelazak u zrelost. I da, kad o tome već pričamo, čak ni onaj u čijem je imenu utemeljena religija koja nama na ovim prostorima raspiruje ideju da smo išta više od kurvi, nije baš bio nesklon njihovom društvu kako se čini - fuck what you heard, ako ste čuli drugačije.

I šta je to što je toliko spržilo režnjeve njegovom dobrom apostolu u pojavi Vavilonske kurve, majke svih kurvi? Šta je to zbog čega su carevi sveta ludi za njom? Zbog čega joj dobri hrišćani nude svoju krv u potocima?

ZNANJE. Prosvetljenje, prožeto dubokim razumevanjem. Nepopustljivo učenje, sastavljeno jednako od lekovitih "izdaja" i topline krila u koje zarivamo svoje suzne noseve da prebolimo sveže naučene istine. Znanje koje ima snagu da okonča svet kakav znamo.

I učenje koje toliko dugo traje za judeohrišćansku rulju. Jedna nas je kurva izvela iz savršenog rajskog patrijarhata, na drugom kraju istorije nas čeka ova razularena ženetina u zlatu, pijana od krvi krotkih, koji su hteli znanje ali nisu imali snage da uče; između njih nezamisliv niz kurvi, veštica i rospija, koje su koštale života mnoge junake, navele ih da ubijaju, da donose glave na tanjirima, da im šalju muževe u prve borbene redove, da se koprcaju u lažima kako bi zakrpili pukotine na idolu svoje čestitosti, napuklom od najboljeg jebanja koje su u životu znali, da kriju sms-ove i menjaju šifre, da sve poriču u gorućoj sramoti i naposletku, da izgube autoritet i nad onim ženama kod kuće, onim ćutljivim, povredljivim, punim oprosta, ali šta to kome vredi kad je samo njihovo prisustvo optužba? One su osakatile kurvu u sebi radi vas i ispravnosti, radi nauka vaših očeva, a vi ste im ovako vratili. Šta ako je sad, besnu, probude?

E, pa momci, znanje ima cenu.

I nemojte slučajno da mi puritanišete oko ovoga, kad vam jednom dođe iz dupeta u glavu. Ne postoji podela na visoke i niske, prosvetljene i obične kurve. Ako pogledate gde se ta podela prvi put javila, biće vam jasno koji je to stepen bullshita. Čak i kurva bez dana škole, muška ili ženska, zna više o životu od većine vas, budite uvereni. Videla je više od njegove globalne duše, iskusila više njegovih puteva.

Nego zavežite i priznajte sebi - bez kurvi ne biste videli života.

***

Nezgodno (2): SUMRAK OČEVA

U cara Trojana kozje uši. Moram ovo da podelim sa nekim.

Patrijarhat crkava. (Ovako napisano deluje zabavno polisemično, ali... Drugi put.) Krepava. Baca kašiku dok ovo pišem.

Solarni, egoistični princip urušava se sam u sebe i sa poukama očeva možemo samo da se slikamo za raspalu domaću štampu. Dani starijih na pramcu, vizionara i preduzimača kojima se mora dati prednost, odbrojani su do zadnje pregršti nula u predugačkom broju. Pravo Očeva, koje kaže da se žene, deca i mlađi muškarci imaju da potčine putevima starijih, utvrđenim vrednostima, onome što i kako treba - najzad je otrovalo tkivo u koje je urasla Zemlja, maljavi šlauf od nebrojenih fino uvaljenih debelih mesa koja znojeći guznu pukotinu uz sport i vicarious thrill ratova na televiziji krckaju poslednji mandat privilegije za koju nisu radili, za koju nisu ginuli, u koju su se jednostavno rodili malo ranije pre onog sledećeg u redu, u nekoj od nagrizenih ćelija bilo kog sloja društva. It is done, almost done. Kralj uzurpator je otrovan, sa prestola bije gangrenozni smrad, njegove poslednje hemoragije kaplju u tamu iz koje se sve ređi zvuci migolje kroz stravu u kojoj se čeka kraj. 

Ne znam hoće li posle toga nastupiti drugačije vreme. Nema načina da znam hoće li svet nakon ovog izdisaja osvanuti u drugačijim rukama; hoće li umesto busanja u prsa društvenu stvarnost oblikovati neka pametnija, konspirativnija vrsta dijaloga, ili makar neka nova, manje izanđala hrabrost u kojoj, za promenu, ima lepote? Ma koliko želeo da vidim Triple Goddess kako šamara redom dok uši ne krenu da krvare, ne postoji apsolutno ništa u ovom trenutku što mi govori da će se tako nešto i dogoditi - a i ako se dogodi, ne postoji solidan razlog da verujem da će me šamaranje zaobići. Ali ne radi se ovde o meni. Ni o tome hoće li lunarne lepote ikad zavladati svetom i stvarnošću koju svi delimo. For all I know, možda je previše žena iskvareno prihvatanjem očekivanja koja im je patrijarhat nametnuo. For all I know, verovatno će oni kojima ratovi polova ništa ne znače i ništa ne donose, oni kojima i sam pripadam, koji sa svakom podelom na versuse imaju ogroman problem i koji odbijaju da sebe definišu kroz sukobljene dvojnosti, verovatno će takvi proći najgore.

Ali nije važno - KRAJ dolazi. Kraj determinista, odlučnih, kraj survivalista, kraj govnjive man's gotta do what man's gotta do priče; kraj nasleđa jebenog proždrljivog egocentrika kome će Metida i njeno preteće potomstvo najzad da proteraju pajser kroz drob, ne čekajući da prvo osmisli svoju omiljenu kćer, pa da je onda rodi.

Kraj je tu, onaj segment mene koji se po navici proziva kao muški oseća ga kao trnje na perineumu.


A gde je to mene Kraj dotakao, gde mi se ukazao, uverio me da je zaista tu?

U vozu iz Vranja za Beograd, neposredno pred novu godinu.

Ušli su u voz u Nišu, grupa momaka, pijani. Saznaćemo kasnije, niko od njih nije iz Niša, nije ni važno - krenuli su u Beograd za praznike. Zaposeli su kupe pored u kome je osim njih bio jedan starac i žena koja je sa sinom švercovala fetu u žutim plastičnim koficama.

Da se razumemo, ovo nije pred novu 1993. Ovo je bilo pre manje od dva meseca.

Kad je voz krenuo, a možda i malo pre toga, momci su povadili flaše sa rakijom i nastavili da se otkidaju. Usledila je turšija iz torbi, a onda naravno, pesma. Bear with me on this one.

"Pevaljka" (tako je sam sebe nazvao) je bio jedan od momaka - blago feminiziran (koliko god taj izraz meni lično ne pogađao suštinu), teško alkoholisan. Počeo je kad su mu zataknuli 20din u okovratnik, i manje-više nije prestao do Beograda, osim nakratko dok je murija prolazila kroz hodnik. Negde oko sredine puta, počeo je da peva narodnjake iz ženske perspektive, ubijajući i onaj jadni minimum mogućnosti da iko, u našem vagonu ili onom pred, zaspi. Poslednjih pola sata se, iznemogao, klatio na prozoru dok se voz vukao kroz gusto i tamno jutarnje sivilo i naricao sledeću pesmu:

(Na ovaj brain-numbing shit možete da kliknete na svoju odgovornost.)

Očigledno, ovo je bio artistički vrhunac njegovog nastupa. To je bio trenutak da se sve stavi na sto: lelekao je, dodavao neprirodno drhtanje glasu, dramio i kmečao toliko da je povremeno i od njegovih drugara moglo da se čuje poneko "Dosta, bre!", na koje bi se on elegantno napravio gluv i nastavio sa rovanjem.

Bla bla, blabla, bla bla, "sine moj".

I eto, tu me je puklo. Ovaj vrišteći babun ustvari je banshee koja nariče nad patrijarhatom, živa utvara čiji se lelek razleže preko Čukaričke padine iz kloparavog voza punog pijanih i neispavanih ljudi koji taj patrijarhat još uvek žive - puno drugačije u svojim glavama nego u praksi, ako je to uopšte bitno. Onom stogodišnjem dedi nimalo nije smetalo što ne može da spava, ohrabrivao ih je da pevaju, čak i pevao sa njima. Na trenutak su, tako, možda učinili njegov život srećnim. Ali to je bilo pre Rakovice. Sad je ostalo samo zavijanje nad ruinom te afere. Svi umorni železničari, šverceri, studenti - svi su utonuli u razdrkana sedišta po zamračenim kupeima i slušali jalovu kukumavku nad srećom (ne)postignutom kroz prokreaciju, sa manje ili više čistom svešću da je gotovo, uveren sam. Gotovo. Priroda nas neće. Kćerke su nam guske i alapače, sinovi su nam razočaranje, pederi su nam pred vratima. Ko će sad da ostarelom pater familiasu vrati iskru u oko?

Ko?

(Nastaviće se.)

Nezgodno (1)

Naleteh danas na ovaj tekst:

11 Facts About the Ambidextrous

and it got me thinking.

Mora da sam imao oko 14, sećam se da je bilo negde u vreme sedmog razreda osnovne; imao sam stalne glavobolje zbog kojih sam na kraju dospeo na Neurološko odeljenje stare bolnice u Prokuplju, radi snimanja. EEG, šta znam šta sve još. Sećam se da me je doktorka pitala pre početka snimanja jesam li levak ili desnoruk.

Prvo sam odgovorio da pišem desnom. Pitala me je kojom jedem.

Onda sam se setio da sam sve počeo da radim levom kao dete. A onda da je isti slučaj bio i sa mojim ocem.



"Staviću znak pitanja... Ionako ću videti na snimku."

Sad, ne nameravam da ovde davim o tome koliko pritisak da se piše desnom, "normalno", jeste ili nije simptom dubljih nesloboda od kojih pati društvo u kome sam odrastao - pati, ne "patilo je", zato što sam duboko uveren da je to i dalje isto društvo i da pati od istih stvari. Ne znam ni šta nameravam, kao što ne znam ni zašto sam krenuo da pišem ovaj blog, ako se izuzme ono što je dotaknuto u uvodnom postu. Ali me je ovo sećanje navelo da razmislim o nečemu o čemu ranije nisam: koliki je tačno uticaj tih prvih susreta sa potrebom da se opredelimo, neosvešćenih susreta sa džangrizavom i nama neopravdanom (ne samo neopravdanom - nisam siguran da je kod mene u tim godinama to uopšte išlo dotle da rasuđujem je li opravdana ili nije; sa jednom apsolutno nejasnom i prethodno nezamislivom-) potrebom koja je tu, kao školski siledžija, svaki dan i mimo svega što od dana želimo, bez da znamo šta će nam njena nedokučiva, drkadžijska ćud danas doneti.

Neću se baviti ni diletantskom psihoanalizom ovde, a ovo svakako nije naučni tekst. Uopšte neću pokušati da zalazim u detalje svih mehanizama kroz koje ova potreba menja našu ličnost sa godinama. Ne želim da se predstavljam kao stručnjak za stvari o kojima ne znam koliko zaista znam.

(Takođe, napraviću se u potpunosti lud glede krajnje očigledne činjenice da niko ne kapira levorukost ili desnorukost kao izbor ili stvar opredeljenja onda kad se prvi put susretne sa tom tematikom -osim nekih tamo levaka-, i podvaliću čitaocu priču o onome što se meni čini važno.) 

Ono što, međutim, znam i što sam znao sa sigurnošću o ovoj potrebi otkako mi je prvi put predstavljena, bez da dublje zalazim u njenu prirodu, jeste da ona neće otići. It's here to stay: za koga navijaš, je'l ti deda bio četnik il' partizan, voliš li muškarce ili žene, metal ili pank, pivo ili vino... ad nauseam. Gnjavaža bez kraja. (Dao sam sve od sebe da navedem binarne parove koje sam REALNO susretao u životu, ne da izmišljam nove kako bi sve ovo zvučalo pametnije no što jeste. U ogromnom broju slučajeva ova prinuda na opredeljenje praktično podrazumeva jednu "pravu" stranu i mnoštvo "pogrešnih". Ali u biti, to je isto.)

Da se razumemo - ovo nije odraz neke jalove čežnje za mogućnošću da se nikad ne čine izbori koji nas, manje ili više, obavezuju. Dok mi je biranje tabora potpuno izlišna stvar kad su pitanju fudbalski klubovi, seksualne preference ili muzički žanrovi, jer nijedan od tih i sličnih izbora o kojima neki od nas imaju prejaka osećanja suštinski ne može da izdrži jednostavno pitanje why not both? (ili, zašto ne danas jedno, sutra drugo?), osobu koja bi isto pitanje pokušala da postavi o, recimo, fašizmu i antifašizmu smatrao bih ili za neozbiljnu ili za potencijalno jako opasnu. Svako od nas u nekom trenutku sudi o ljudima na osnovu njihovih izbora. Koliko god to predstavljalo opasnost da izbegnemo učenje detalja kad upoznajemo ljude i situacije koje su ih oblikovale, ili samo odražavalo nejakost našeg dubljeg zanimanja za njih, to je nužnost. A svaka je nužnost zla, i tu je priča gotova za one koji još nisu odustali od života na ovoj planeti.

Koliko god sama sloboda izbora meni značila, ne radi se ovde ni o njoj - razmišljanje o njoj kreće tek nakon što se prvo upoznamo sa prinudom da se bira.


Najdublji i najprimetniji, dakle, efekat te prve spoznaje da takva prinuda/potreba (zavisno od tačke gledanja) postoji i da neće otići mora da je bio -  neopisiv smor. Neopisiv smor u najavi, koji je sa vremenom možda bacio senku na sve dolazeće izbore u životu. Kažem, mora da je bio, jer o tome nisam razmišljao zaista do danas - ne čak ni kad mi je saopšteno da snimci pokazuju kako su mi obe hemisfere mozga jednako razvijene. Dakle, makar u neurološkom smislu, izbor nije bio nužnost.

Normalno, zabavno je kad kad tinejdžer sazna tako nešto o sebi. Jedan-od-sto kinda shit. Tad nisam imao na raspolaganju ovaj link sa početka teksta, pa da vidim da to znači i veliku mogućnost posedovanja gena koji odlikuje sklone šizofreniji, naglašeniju sklonost besu i biseksualnosti - a i da sam imao, bar dve od tri pomenute stvari ne bi mi nimalo smetale. Ali, ostalo je na tome da je to retka stvar i bilo mi je drago da bar u nečemu budem famozni 1%. Sećam se da sam se danima trudio da pišem levom, i da nije bilo teško - ali mi je rukopis bio sranje. Izbor je napravljen za mene pre deset godina u odnosu na taj trenutak, a ja nisam bio toga svestan. Sama činjenica da ne mora da bude tako nije puno promenila. Trebalo je da se vežba, a ja sam, nažalost, prema vežbanju već imao razvijen stav.

Tako sam nastavio da pišem desnom, ne razmišljajući valjda više o ovome do danas, kad mi je prijateljica u e-prepisci rekla:

"ja sam androgen tip".

Ili, kako sam ja to shvatio - ne oseća obavezu za stalnim definisanjem sebe u kroz prisilnu muško-žensku binarnost oko koje je izgrađen vasceli totalitet društvenog života.

I ja delim njenu tačku gledišta. Kao alhemičarima nekad, i meni znanje i svet počinju da imaju smisla tek kad se zađe iza (iznad, preko, kako god) suprotstavljenih kategorija, kad se principi sjedine u vrhunskoj androginiji, dajući po prvi put kompletnu sliku svega oko nas. Ali ništa od toga nije u tom trenutku bilo u mojoj glavi.

I ja sam ambidextrous, pa su me naučili da budem dešnjak.

To je prvo što mi je palo na pamet.