Noise Annoys (4): THE CYCLIST CONSPIRACY

"Često se zaboravlja da umetnost i religija imaju zajedničko poreklo, kao združeni pokušaj da se zajednica vrati u blaženo, primordijalno stanje – ono što se u ranim društvima manifestovalo kao “ritualna proizvodnja umetnosti” i “umetnička proizvodnja rituala”, da citiram Zerzana."

- Nikola Urošević, The Cyclist Conspiracy

(u intervjuu za portal BeforeAfter)

Virirlity EP artwork: Bane 'Doomchylde" Jovanović / Marija Lončar

"Zadivljen i uzrujan, osećao sam se kao Hrist na krstu" - tako je H. R. Giger opisao svoje utiske sa koncerta Magme sedamdesetih godina prošlog veka. kad je ono trebalo da zajedno sa njima učestvuje u megalomanskom ludilu genija Jodorowskog, grozničavog oko ekranizacije Dine Frenka Herberta. Trebalo je tada da budu deo filma koji će promeniti način na koji svet doživljava filmove.

Čemu sad priča o tome?

Možda zato što Pink Floyd na svom kreativnom vrhuncu, suočeni sa mogućnošću da budu deo te histerije nisu mogli da prestanu da žvaću Big Mekove i da dostojno saslušaju ferventnog vizionara. Možda zato što rokenrol nekad jednostavno nije dovoljan.

ROCK IS COCK AND OURS IS DEAD.

Muziku smo, kao i umetnost uopšte, vremenom previše udaljili od ljudskog srca. Sviknuti da repetitivno, serijski čak, proživljavamo stvaralaštvo komercijalno iscepkano u niše ili hibridno stvarano spajanjem proizvoda istih iz najgorih od razloga, zaglavili smo odeljenost od svega u nama što bi da peva, čini se. Rokenrol je postao poligon za ometenost u razvoju, gde jednu istu adolescentsku krizu preživljavaju muzičari sa sedamnaest i sa sedamdeset, sve lepo upakovano u brend imena i brendirana ponašanja. Usled svega ovoga, najveći deo popularne muzike izgubio je ono najvažnije (ono čega se po mom mišljenju dotiče citirana izjava sa početka) - ritualni, liminalni kvalitet koji donosi pojedinca na granice percepcije, i pokazuje mu horizonte iza, budi u njemu svest da ima još. Umesto toga, tu je rutinsko ispunjavanje forme - prežvakivanje rifova od poslednjih pet godina, frizure, garderoba i stavovi koje nabavimo na hip mestima, semplovi koje pokrademo po internetu, puritansko picajzliranje oko stila, egoizam do neba i kilava antiromansa 'publike' i 'scene' može da nastavi još jedan krug. Nema transa. Nema gnoze. Nema zavođenja.

Retki izuzeci probijaju se kroz ovu situaciju na dva, međusobno ne sasvim isključiva, ali najčešće jasno odvojena načina: snagom talenta koji uspeva da komunicira kroz sve ove prepreke ili evoluiranjem, pronalaženjem sasvim novog rešenja za problem kod kog stara više ne rade. Neke od ovih izuzetaka, kao Crno dete (o kome je ovde već bilo reči) i The Cyclist Conspiracy, odlikuju oba ova načina.

Kao i lideri muzičkog krila Neue Slowenische Kunst, Laibach, i posebno bendovi i muzičari labavo obuhvaćeni nekadašnjim pokretom Makedonska strelba, The Cyclist Conspiracy bira lokalno umesto odnekud nametnutog, nudeći isključivo svoj doživljaj onoga što u dominantnoj kulturi prepoznaje kao vrednost. Sa prvima donekle deli intelektualnu dopadljivost i programsku razrađenost, ali na sreću bez bajatog naci-kempa i samosvesti; sa makedonskim bendovima, međutim, deli ono što je najvažnije (i ono što Laibach nema - baš kao ni većina bendova koji pokušavaju fuziju lokalnih uticaja u bilo koju varijantu popularne muzike kod nas) - neskrivenu ljubav za to nasleđe koje upliće u svoju pop, metal i rokenrol neuromuskulaturu. Sve ovo zajedno kovitla se u talasima horskih napeva, žica i palica, pozivajući ipak radije na ples nego na dumanje o ideologiji i menjajući okoštale stilske fazone za vitalan i direktan doživljaj, "bunu radosti i uzbuđenja" da parafraziram kasni Throbbing Gristle. 

Najnovije izdanje, Virility EP, prva je instalacija (preciznije, prva polovina trećeg segmenta, prema linearnom redosledu) predviđenog četvorodelnog ciklusa posvećenog istoriografiji zbivanja oko sudbonosnog Mashallah Plana - koji svi živimo ali nismo svi toga svesni. Umesto stranih para i kulturne dominacije pride, ovde je u pitanju božanska intervencija, istovremeno starija i skorija od događaja od kojih naša stvarnost prividno nikako da se oporavi, a koju mi pratimo (i pratićemo, ako sve ide po planu) kroz metafizičko-muzičko putešestvije preko Evrope i severne Afrike - sve dok se, umesto brodom, ne krene biciklom za Vizantion - stvarajući usput, ako se prema ovom izdanju sudi, neki svoj, balkanski zeuhl, i  mnoga još uzbuđenja za pažljivo slušateljstvo.

Noise Annoys (3): IGRALOM

Povodom izlaska albuma Pogrešna poznanstva (Rock Svirke Records, 2016.)

Dizajn omota: Darija Nikolić, Dušan Stanković, Miroslav Užarević, Darko Radisavljević, Danilo Pejković

Kad sam počeo da pišem o muzici ovde, razjasnio sam da nemam bilo kakvu nameru da izigravam edukatora i gurua, kao ni sa ostatkom onoga što trpam u ovu rupu za saopštavanje tajni koje mi leže na duši; pišem isključivo o stvarima koje su me dodirnule lično, na ovaj ili onaj način. Da bih pisao kako osećam o prvencu niškog sastava Igralom, moram prvo da stavim malo otrova na moguće zle jezike.

Pre svega, ja o ovom albumu uopšte neću pokušavati da pišem 'objektivno' - na stranu moje duboko neverovanje u takav pristup uopšte, ovo je izdanje o kome će se, verujem dosta pisati, pa će biti i dosta objektivnih tekstova, sa i bez navodnika. Kome je do činjenica bez ličnog stava, evo zvanične objave izdavača, tu ima sve što mu je potrebno. Ja ovde, ispalo je do sada, pišem uglavnom o albumima ljudi koje poznajem - istoriografski tekstovi su zasad draftovi ili čak ni to, a budući da je hiperprodukcija generičke žanrovske muzike toliko usrala stvari na globalnom nivou, uglavnom se držim proverenih izvora neiskvarene kreativnosti, i nemam nikakav problem da to kažem. Ja ne pišem o muzici za novac, pa imam privilegiju da ne moram da prodajem muda za bubrege.

Kako god to zvučalo, jedina muzika sa 'ovih prostora' koja mi znači poslednjih godina došla je od drugara ili poznanika. Tako je kako je.

Drugo, ispada da su svi projekti koji su mi izmamili interesovanje nekako baš oni koji slučajno teže da testiraju neke moje duboko ukorenjene stavove i osećanja (slobodno čitaj: predrasude) o popularnoj muzici, pogotovo u regionu. Katabazija o postvizantijskoj duhovnosti u popularnoj muzici, Crno Dete o uplitanju etno motiva u gitarsku muziku, The Cyclist Cospiracy (o kojima će biti više reči ovde, samo dok uspem da otpratim njihovu vrtoglavu evoluciju u skorije vreme) o oba navedena; Igralom savršeno nastavlja ovaj niz za mene.

Da se razumemo, meni se bar deceniju jedu govna od epigonije Darka Rundeka, Darkwood Duba i KKN u domaćoj muzici, koja se na nesreću u Nišu, gradu koji sam u životu i mrzeo i trpeo i na kraju zavoleo, ali koji je uvek imao odlične alternativne bendove i nekoliko uistinu genijalnih, u jednom trenutku posebno primila iz nekog razloga (ta epigonija). Ne stojim bolje ni sa samim izvornicima - već jako dugo mi se jebe sasvim šta rade Rundek, KKN, bilo ko od tih autoreciklatora sa kraja devedesetih... Tako da me pseudo-reggae lelekanje i kukurekanje obično momentalno odbije kad prvi put čujem bend. Kao i ta neka Zagor-te-nej-Kilimandžaro hermetika u tekstovima. No, svaka predrasuda dođe na kušnju, pa i ova. Evo i kako.

Najjednostavnije rečeno, Pogrešna poznanstva je virtuozno odsviran, savršeno produciran album. Pustiću da to malo odzvoni u čitaočevoj glavi.

Igralom je trio, samo žice i palice, koji zvuči raskošno, masivno i puno u svakoj sekundi ovog albuma. Mladen Marjanović, kome moja hvala uošte ne treba glede produkcije i audio inženjeringa, ali koji jeste jedan od šačice ljudi u ovoj zemlji kome bih poverio da radi sledeći najbolji rokenrol album svih vremena da se ja kojim slučajem pitam (zašto je to tako čućete i na ovom izdanju, kao i na dugosvirajećem prvencu benda There., a za moj groš i na nekim ranijim izdanjima izašlim ispod njegovog čekića) je sa svojim saradnicima (vidite kompletne produkcijske podatke ovde) odradio nešto što je meni lično dugo nedostajalo i na globalnoj sceni. Svaki fret sound, svaki lebdeći overton, svaka vickasta figura na činelama, svaki rimshot.... Sve to klizi kao divna reptilska neman preko kore mozga od početka do kraja ovog albuma. U kratkoj prepisci nedavno, jedan prijatelj iz Niša je pogodio tačno i moju prvu asocijaciju, od slušanja valjda prvih demoa tada možda još neimenovanog benda - močvara. Njuorlinški duboki fank mulj, sveprisutan bas, tomovi i bariton gitara koja je poslala u tri majčine sve american clean mrsomudačine kojima je MTV2 obrazovao novije generacije naših altrockera u prethodnoj deceniji, čineći da čak i taj deo sa vokalima - i tekstovima, među kojima ima jako dobrih, da se razumemo (moj favorit iz prve je 'Da zalijemo stazu ljutim pićem') - jednostavno bude neodvojiv od ukupnog čuda koje će vas snaći kad budete slušali ovaj album. Takođe, bilo bi sramota ne priznati da se sa prilično zahtevnim tekstovima vokal (koji je uz to i basista, ne zaboravimo) izborio na način na koji se retko ko izbori sa srpskim jezikom u rokenrolu.

Ja se, sa svoje strane, iskreno nadam da sam doprineo da se neko out there odluči da pribavi i čuje prvenac južnjačkih afrofankera. Ovaj album nije samo kreativno nadogradio svoje pomenute uticaje (i mnoge ovde preskočene) - otišao je korak dalje, dao nam je nešto za slušanje nakon što mnogi od njih nisu više vredni pažnje.

Da i ne pominjem koliko je dobra muzika za ples, droge po izboru i eksapizam dragocena za vremena u koja ponovo ulazimo.

ZVUCI IZ ZAPEĆKA (1): Havarija, bolest najmilija

Budući da ionako pišem najmanje od svega što radim, a da je ovo moja rupa u zemlji belosvetske mreže u koju urlam i šapućem, zaključih kako bi bilo lepo da se nađe mesta i za neke druge stvari koje radim, sam ili u savezu sa drugim dušama koje srećem dok skitamo, prisećajući se kako smo uopšte došli na ovu planetu.

Evo prve epizode.

Čika Pitija verovatno ne treba puno da predstavljam, makar zbog Goribora ako ne zbog brojnih drugih pojavljivanja po saradnjama. Tearpalm, svoje dugogodišnje psihodelično nedelo ću u detalje predstaviti drugom prilikom, pošto je pomalo duga priča i ne bih ovde da pretrpavam.

Imamo već jedan zajednički album, objavljen 2012, koji je prošao šaroliko kod publike, neke je ljude zbunio, neke oduševio, neke možda razočarao (uprkos etiketi na disku 'MUSIC ON THIS CD MIGHT NOT MEET YOUR EXPECTATIONS), a uglavnom ostao znan među ljudima kojima ni pre toga nismo bili nepoznati. Imao je jednu ali vrednu živu promociju,o kojoj možete pročitati lep izveštaj kod dragog člana Tearpalm familije i pogledati nekoliko ekskluzivnih snimaka celih pesama.



Sledeći, sa koga je i ovaj video-singl, će doći kasnije ove godine, zajedno sa pojavom nove izdavačke konspiracije 93.93, o kojoj ću verovatno više pisati ovde.

Dobrodošli u zapećak, uživajte!

Noise Annoys (2): CRNO DETE

Sviraj! Sviraj! Sviraj! Sviraj!
Kako? Zašto? Gde? Kome?
Sviraj! Sviraj! Sviraj! Sviraj!
Kako? Zašto? Gde? Kome?

Zadovoljstvo
radiš nešto dobro
Zadovoljstvo
radiš nešto dobro

Sviraj! Sviraj! Sviraj! Sviraj!
Kako? Zašto? Gde? Kome?
Sviraj! Sviraj! Sviraj! Sviraj!
Kako? Zašto? Gde? Kome?

Ništa ne dobijaš
ništa ne gubiš
sada možeš
da sviraš kao bog

                                     - CRNO DETE, Sviraj

Artwork: Ana Vujović ( www.anavujovic.net )

 
Kao što sam pomenuo u prethodnom postu u ovoj sekciji, pokušaću da, kad mi vreme dozvoli, napišem koju o muzici koja me je na ovaj ili onaj način dotakla. Redosled događaja je hteo da i ovaj post bude o aktuelnom, ovdašnjem autoru, bendu i albumu, iako će se verovatno vremenom najverovatnije ispostaviti da će tekstova o aktuelnim autorima odavde biti ubedljivo najmanje na ovom blogu. Ne zato što nema dobre muzike danas i kod nas, ili zbog izostatka one vazda zazivane a uvek i u svakom slučaju diskutabilne scene o kojoj se svaki čas ponegde čuje ili pročita neki lament; svakako ne ni zbog kontinualno usrane situacije za nezavisne (pojam koji je kod nas danas jednako sporan kao i termin indie na globalnoj muzičkoj 'sceni') muzičare, ovde-onde još povremeno opisivane u tekstovima sumnjive dubine u smislu istraživanog uzorka - mislim da gore citirani tekst pesme savršeno sumira moja dugogodišnja shvatanja povezana sa ovim pitanjima. Ne očekujem previše 'domaćih' (još jedan za mene problematičan pojam) bendova i izdanja ovde prvenstveno zato što ima žalosno malo onih koji svoju muziku tretiraju kao umetnost, sposobnu da razgori iskru ionako prisutne želje za transformacijom kod pojedinca u publici, da kao iskustvo ostavi trag na čoveku; ustvari žalosno je malo domaćih autora koji svoju muziku uopšte tretiraju kao svoju. Najčešće izgubljeni u grčevima samosvesti, poziranja, oponašanja, egotripova koji ponekad idu do manija veličine, 'producentske' prepameti i vazda joj pridodane 'vickaste' ironije, a retko stidljivi na kompromise i još ređe čak i na male pare, srpski alternativni (ovde odustajem od dalje upotrebe navodnika koji i jesu i nisu) muzičari en masse uglavnom ne mogu ni da priđu potrebnoj iskrenosti, ozbiljnosti i poštenju neophodnim da se stvara - čak i popularna - muzika koja će izdržati sud vremena. To što među njima ima i dobrih muzičara i talentovanih a neostvarenih autora za mene ni najmanje ne menja stvari.

Dobar primer da se ovo ilustruje je meta-hipsterska manija za treš narodnjačkim momentima egzistencije koju svi delimo (egzistenciju, ne maniju), koja je poslednjih godina drmala urbane centre u Srbiji i mnoge nezavisne (uglavnom po defaultu, koji diktira činjenica da samo drugari i poneki YouTube manijak za njih znaju) muzičke projekte. Iako su retki pojedinci, kao Lenhart Tapes i mangulicaFM uspevali da proizvedu neposredne i snažne momente upravo zbog uočljivog truda da eliminišu ironiju iz svoje stvaralačke formule, sama pojava tog najskorijeg talasa muzičke mizofilije je u javnom životu, makar tamo gde sam se i sam kretao, postala jednako nepodnošljiva kao, u nedostatku boljeg primera bez primene klozetskog rečnika, jebeni mjuzikli - u mjuziklu samo čekaš onaj bez izuzetka (dobro, ima taj jedan) pornićarski predvidljivi trenutak kad će neka budala da zine i zapeva kad ti je to najmanje od Života potrebno; isto tako, na žurkama, pre ili posle svirki, ili na bilo kom okupljanju lepoizgledajućih mladih ljudi 2010. - 2013, pogotovo ali ne isključivo u Beogradu, kao da mi je lebdeo nad glavom taj trenutak kad će nekom nemaštovitom davežu da padne na pamet da pusti svoju selekciju narodnjaka ili, krajem rečene epohe, neki od gorih ФЕСРАМ momenata. Ipak bolje nego Zemlja Groova ili Sevdah Baby, priznajem - ali ipak gore od jednog, jedinog, dovoljnog, neretko i suvišnog Ramba Amadeusa, pa time na neki način i izlišno.

Sve ovo pišem pre svega zato što bi deskripcija 'noise improv karasevdah turbo rock grupa' iz info sekcije videa za stvar Život, sa najnovijeg albuma Dževad, nekoga ko možda deli moje sentimente prema gorepomenutom trendu mogla da odbije na prvi kontakt, što bi bez ikakvog preterivanja, imalo za posledicu da dotični ili dotična propusti ubedljivo najbolji alternativni rok album ne samo ove, već možda i prethodne godine.

Za one koji od ranije znaju za rad Damjana Brkića, što kao glavnog autore muzike Klopke za pionira, koja svakako zaslužuje poseban tekst ovde i uz Goribor predstavlja dragoceni predah u mnoštvu njanjavih MTV2 wannabe bendova tzv. nove srpske scene, te sumornjikavih i dosadnjikavih poluklonova Block Outa neretko izašlih direktno iz producentskog šinjela Nikole Vranjkovića - koji sa svoje strane dobro ilustruje koliko je neosporno talentovan pojedinac potencijalno opasan za nejaku 'scenu' - što iz rada pod serijom pseudonima (BELI4, Brkić) od kojih je najskoriji Crno dete, ovo verovatno i nije preveliko iznenađenje. Čovek je još na svirkama oko instrumentalnog prvenca Riffs, kao i na svirkama KZP pokazivao 'kako se to radi' na gitari, i u stanju je da iznedri apsolutno najopakije, najsirovije i najprljavije rifove na ovim prostorima iz svog double amplified setapa, na neki način je budio ovakava očekivanja od novog materijala čak i pre nego što su u muziku Crnog deteta uvedeni vokali i živi bubanj. No tehnika nije sve, kao što zna svako ko je ikad pokušao da se izrazi muzikom.

Lepota albuma Dževad je u prirodnom i kompaktnom spoju između sviračkog osećaja, spontanosti i kompletne neposrednosti u izrazu. Jasni, proživljeni i ubedljivi tekstovi, i furiouzna, gotovo sasvim improvizovana na ranijim probama muzika, koji seku kroz samu srž ukupnog iskustva domaće (ovaj put bez ikakvog problema sa tim izrazom) stvarnosti, ali jednom, za promenu, bez mizerablističkog lupetanja, jeftinih aluzija na rekreativne droge, udaljene geografske lokacije i sveprisutni kloš i što je najvažnije: bez kuknjave.


Za razliku od 'prepametnih' bendova i projekata koji žive od umrljavanja linije između ironije i samosvesti loše pokrivene neizbežnim 'zajebantskim' pristupom, kod Crnog deteta nema zaista mnogo toga što nije direktno dostupno i čulima i intelektu - sve je jasno: od imena, koje upućuje na crnu muziku, bluz preciznije, za koji su dobre šanse da vam je neko još u osnovnoj školi nasrao kako je muzika 'patnje američkih crnaca' i neizbežne asocijacije na užase deprivilegovanosti na domaćem (kako god shvaćeno ovaj put) terenu, do karasevdah sentimenta i zvuka postignutog za dan snimanja, sa unihopom kao pop filterom na mikrofonu i na analognom višekanalnom snimaču.

I baš zato ostaje potpuno neskrivena glavna lekcija koju Crno dete ima za današnjeg slušaoca - bluz je, baš kao i karasevdah, proistekao iz patnje kojom nas Život nemilice šiba, ali je daleko od žalopojke - naprotiv, budući muzika za igru, a slično sevdahu, jedan je od najmoćnijih puteva da se taj život voli, iskusi do kraja, uhvati za rogove i - živi.

Ili, jednostavnije, i puno lepše formulisano kroz zvuk i reč ---

Živim te - udari me
osećam nešto - bolje mi je
Udari opet - čisto je sve
vidim kroz krv - nazire se
Udri još jednom - da pobedim te
kosti se lome - 

ŽIVOT JE LEP

istražuj dalje:

http://www.crnodete.com/

http://www.ne-ton.com/

http://www.endless-sustain.com/

Noise Annoys (1): KATABAZIJA

(fotografija: Aleksa Vitorović, nocturnemagazine.net)

 
Ne samo zbog diskutabilnog uzmaka od infernalnog društvenog prezenta oblikovanog nejakom ekonomijom ljudske pažnje i empatije, ili zbog toga što smatram da je muzika jedna od retkih stvari vrednih truda da se otkriju drugima i podele sa njima, magična delatnost koja je kroz sve etape neizbežnog dodira sa najgorim stranama ljudske prirode koje vladaju medijima, biznisom, društvenom politikom ili naukom o umetnosti sačuvala onu najvredniju, ritualnu, liminalnu stranu koju do današnjeg dana skoro nijedna umetnička forma prisutna u svesti prosečnog konzumerskog živog leša više ne poseduje - odlučio sam da posvetim koji red muzici i muzičarima koji su me na ovaj ili onaj način dodirnuli i dali pravo prelaska u ovo što svi zovemo stvarnošću nekim delovima mene, bez kojih bih verovatno bio neuporedivo neuspeliji kao ono to svi zovemo ličnošću. Previše ih je, naravno, za bilo kakav sistematičan pristup - zato ću se držati trenutne inspiracije kao vodilje.

Kruševačka Katabazija dala mi je odličan povod za početak. Iz više razloga.

Pre svega, zato što je Katabazija jedina u onome što radi u srpskoj savremenoj pop kulturi. Decenije su prošle od najjačeg udara britke geopolitičke samosvesti Neue Slowenische Kunsta i obnovljenog entuzijazma za lepotu i užas sopstvenog etimona Makedonske strelbe, a da je Srbija ostala apsolutno uskraćena za bend koji bi iskazao radikalnost Laibacha u odnosu prema sopstvenoj društvenoj stvarnosti ili iskrenost i proživljenost upliva lokalnog etno i duhovnog nasleđa u nezavisni rokenrol etos kakva je odlikovala neponovljivi Mizar. Sve do pojave individualnih elekronskih i manje-više eksperimentalnih autora kao što su Lenhart Tapes ili mangulicaFM, koji najavljuju neizbežnu provalu zasićenosti podražavanjem MTV2 bendova na domaćoj "indie" te "alternativnoj" sceni (ako krenem da stavljam navodnike svud gde bi trebalo da stoje ovde, postaće naporno za oči) te želju za novijim, neizdiferenciranim obrascem za transmutaciju nasleđa u validnu (pop) kulturnu produkciju, srpska scena jednostavno nije imala bend koji bi bio sposoban da pomenute lokalne elemente u svom stvaralaštvu tretira ikako drugačije do odvratno hibridno ili sa ironijom i/ili promašenim, lošim humorom. Kod Katabazije, najzad, toga nema ni u tragovima. Svaki rif ili progresija akorda savršeno su u skladu sa sadržajima koji na prvi pogled nisu srodni osnovnom žanru - koji bi se najgrublje ali i najtačnije dao opisati kao darkwave/goth rock revival. U ovom smislu, Katabazija je delom izvela na jedan pristupačniji nivo ono što je svojevremeno radila Kinovia, i dogurala do kraja ono u čemu su Bjesovi stali na pola puta.

Za one koji još ne shvataju važnost ovoga: čitanjem manje od pet knjiga može se steći neka ideja o tome koliko je istrorijska, istoriografska, kulturološka, antropološka, geopolitička, biopolitička, kako god želite, struktura zvana postvizantijski duhovni prostor, oblikovala i nastavlja da oblikuje naše živote i apsolutno sve nivoe stvarnosti u koje smo ovde upleteni. Oni koji makar donekle shvataju o čemu je ovde reč, znaju koliko ima smisla ignorisati ga. Jedna posebno tragična osobina ovdašnjih kulturnih trudbenika, sponzorisanih od države ili "nezavisnih", jeste ignorisanje ili nerazumevanje činjenice da kulturno nasleđe koje se tretira kao fiksirano u predmet epigonije, mrtvo, nikad neće dati nove plodove. Otud je meni umetanje reference na Maldororova pevanja usred postvizantijske ikonografije i sazvučja najprirodnija i najpoželjnija moguća stvar. Protivotrov za puritanizam je preko potrebna stvar za balkansku bagru.

Ono što Katabaziju posebno kvalifikuje za uspeh u tom pogledu je struktura ličnog iskustva njenih članova. Jer, baš kao što i krajnji laik može da kaže da li je platno pred njim delo Baskijata ili nekog senzorno uškopljenog, akademskog apstraktnog ekspresioniste koji se obrazovao u SFRJ, savršeno je lako da se napravi razlika između raznoraznih "etno" i prepodobnih splačina sa jedne strane i vibracija i uzbuđenja koje generiše uličarski, jurodivi CV konstituenata Katabazije, od kojih neki deru asfalt i ulice preko trideset godina, sa druge. Sve u vezi sa Katabazijom je splet ličnih epifanija, neukaljanih megalomanijom, prepodobnošću, željom za pripadanjem. Ovi su ljudi ne rade to što rade zbog koristi, pritiska okoline, podložnosti kolektivnim ludilima - oni to rade zato što njima ima toliko smisla, i tu se priča sa motivima završava.


Zatim, a sad već imam nepobitan osećaj da je redosled kojim navodim razloge obrnut njihovoj važnosti za mene - Katabazija je na tragu upravo onih vrednosti koje su meni lično područje posebnog opreza, možda čak i umerene predrasude. Moram da priznam da nisam mislio da će se dogoditi stvaralaštvo kome je težište izvestan fond pojmova koji kod mene izazivaju kongenitalni uzmak - nasleđe, pravoslavlje, mučenik, naše - koje će me mimo svih štitova dosegnuti: iskrenošću, neposrednošću i uloženom ljubavlju. Koncert Katabazije, prvi ikad, na Black Planet Records Tekeover mini-festivalu u Niškom klubu Feedback bila je svirka kakva možda najavljuje neki trzaj u nama onih vremena kad su koncerti i bili ritualna iskustva, sa transformativnim potencijalom u centru svega, ne događaji koje provedemo urlajući i pljuckajući u uvo nekome sa kim imamo ličnu agendu bilo koje vrste... Prva svirka ikad u mojoj ličnoj istoriji otkidanja na koncertima gde sam bio miran, svaljen u ugao na podu, bez potrebe da prstom mrdnem. Propustio sam, jer sam prekasno rođen, svirke Mizara krajem osamdesetih - ali u mojoj mašti - i napominjem, bez trunke pravog poređenja, zaista - verujem da bih se na njima isto osećao.

(fotografija: Krcun Đorođević, REDROOSTER)

Ovde je implicitan i taj vazda problematični pojam, patriotizam. Jedna od stvari za koje nikad nisam mario, ali isto tako i jedna od vrednosti za koje treba biti svestan da iziskuju savršen moralni balans u osobi kako hiljadu puta u sekundi ne bi skliznule u fašizam i idiotizam najgorih razmera. Bez da ga direktno pominju, ljudi koji čine Katabaziju patriotizam upražnjavaju na jedini prihvatljiv način (koji je, ako ne prvi put a onda najskorije u mom sećanju, lepo definisao Nikola Vitković - Nitkov u filmu On the Quest for Belgrade Underground)- gledajući svoja posla i dajući svoj doprinos. Ulažući neprestano u svoj glas.

Drago mi je da se Katabazija događa. Samim tim i ja imam jedan razlog naspram mnogih da se osećam manje otuđeno od ulica na kojima i ona i ja živimo.

(fotografija: Krcun Đorođević, REDROOSTER)

Svratite obavezno:

Soundcloud
YouTube
Official Facebook Page


Takođe:

Black Planet Records @Bandcamp